Један стари текст Бранимира Малеша:
Раса, народ и народност
Свакоме ко се и најмаље упознао са одликама расним, дакле са оним морфлошким, функционалним и психичким карактеристикама о којима је у главном до сада било говора, јасно је да су ретке особе које по целом свом биолошком склопу припадају jедноj јединој раси. Ретки су чисти расни типови. Народи су расне мешавине, а и појединци су производ укрштања двеју или више раса. Али има случајева где једна раса доминира над осталима, где се каректеристике једне расе, сад у већем сад у мањем броју, чешће јављају од карактеристика других раса. Тако је са Нордиском расом на северу Немачке, са Медитеранском у jужној Италији, са Динарском у Конавлима илн Херцеговини. Ако тако једна раса претегне у целом народу или и већем делу неког народа, цео народ добива обележје те доминирајуће расе. Нарочито се jасно испоље психичке одлике те расе, јер су оне тешње везане за навике, обичаје, живот и историју тог народа. Сталним укрштавањем истих раса, заједннчком средином, све се више губе биолошке разлике. Уколико је заједница једног народа старија, утолико је биолошко испољавање све више хармонично и хомогено. Једно је дакле раса, а
друго народ. Заједнички језик, заједнички обичаји и навике, заједничка прошлост - ознаке су једног народа, И исто онако како раса има своју биолошку историју и народ има своју расну историју. Друго је опет народност. Свест да припадамо једној истој народној заједници, заједничка схватаља и хтења, осећање према тој заједници, стварају народност. И тако „јасно се издваја раса као зоолошка заједница, народ као културна и народност – нација - као политичка јединица (Eickstedt), Али у исти мах постоји неразрешива биолошка веза између њих. Нема нације без народа, а ни народа без расног конгломерата који га ствара. Ова биолошка веза постаје још чвршћа кад је народ свестан своје заједнице, кад уме да цени не само своје културне одлике већ и расне. Све оно физичко и психичко што jе добро, што чини бољи део једне расе, постаје део програма народности, нациjе. Али при томе не треба заборавити да је народ конгломерат више раса. Греши ко ставља расу изнад нације, ко искључује из народне заједнице све оне који припадају „ненационалним“ расама. Свака раса има своју вредност, у својој средини и у своје време. Свака jе раса национална, ако је продукат средине у којој се налази, укоjоj се развила, и она и народ, који jоj припада. За здравље и бољу биолошку, културну и социјалну будућност jедног народа потребно jе сачувати онаj расни конгломерат, ону расну слику коју стварају те неке расе. У нашем jе случаjу потребно сачувати „хегемониjу“ Динарске расе и онај однос који постоји између ње и других раса које дају расну слику нашега народа. У првоме реду потребно jе сачувати психичке одлике народа, дакле душевне особине које је – опет у нашем случају - дала углавном Динарска и њој сродни Динариди и Динароиди. Психичке особине нераздвојно су везане за телесне. Телесне и душевне особине стварају једну биолошку целину. И једне и друга испољаваља су нашег унутрашњег стања, испољавање хормоналне равнотеже. Али се психичке одлике лакше мењају од телесних. Под утицајем измењеног начина живота, измењене културне и социјалне средине, мењају се и наше жеље и наш карактер па и сама наша интелигенција. Пре свега дакле треба сачувати психичке одлике, јер оне су у ствари битно народне, А затим треба отстранити неспособно за живот, производ болести и дегенерације, неизлечиво болесно, па ма којој раси припадале такве наследно оптерећене особе. Треба омогућити потомство здравих родитеља и телесно и душевно, нарочито потомство расно чистих типова и са већом телесном и душевном хармонијом. И не дозволити да се развију појединци и генерације биолошки и карактерно слабије вредности. То мора да је најсветији циљ једног свесног народа. Јер је у томе непрекидна биолошка борба коју води сваки народ, свака нација, био тога свестан или не.
Рекли смо да свака раса има своју улогу, у историји народа и света. Али баш стога треба те вредности познати. И држава је дужна да о њима води рачуна. У том случају народност и раса постају синоними, два пута који воде истоме циљу: афирмацији, напретку и бољем животу целога народа. У народности налазимо наша културна и политичка настојања, у раси наше тежње ка здравственом, телесном и душевном напретку народа. То се односи и на нас. Ако будемо сачували све своје животне вредности, биолошки битно народне, ако буде сваком приликом долазило до афирмације све истински наше, и од тог нашег оно што је најбоље, бићемо достојни својих бољих и старијих, биће сачувано оно што је расно наше, као што су га сачували наши велики народни подвизи.
У овој сам књижици изнео у скраћеном облику садржину неколиких предавања одржаних на Коларчевом народном универзнтету, (о циљевима и методима савремене антропологије, о расама уопште, о физиологији раса, о расама у Европи, о Динарској раси).
При писању ове мале расправе служио сам се радовнма многих антрополога и биолога (Giuseppe Sergi, Sergio Sergi, Rivet, Pittard, Lebzelter, Tőrők, Bunak, Luschan, Martin, Eickatedt, Saller, Fischer, Weidenreich, Topinard, Montandon, Castaldi, Suk, Erdeljanović, Niceforo, Livi, Loria, Mendes-Correa, Tarquini-Leale, Rosa, Colosi, Manquat, Czekanowski, Deniker, Guiart, Weisbach, Haddon, Gűnther, Venzmer, Matiegka, Škerlj, Maleš и други), а највише велоикима делима Eickstedt-a (Rassenkunde und Rassengeschichte der Menchheit – 1934. ) и Martin-a (Lehrbuch der Anthropologie – 1928.). У њима је наведена скоро сва литература нз области антропопогије и науке о расама. Та дела, дакле, препоручујем чнтаоцу који би био вољан да се детаљније упути у ову науку. А иа француском, од новијих дела, она Montandon-а: La race – Les races (1933) и L’ologensese humaine (1928). Др. Божо Шкерљ је сабрао на словеначком - јасно и концизно - све оно што је главно у науци о човеку у књигу Človek (Љубљана, 1934).
Нажалост, био сам присиљен, простора ради, да многе ствари скратим и недовољно објасним. Тако сам изоставио целу једну главу о медицини и антропологији, па о конституцији, о раду жлезда са унутарњим лучењем, као и многа детаљисања о расама у Европи н у нашој земљи.
Раса, народ и народност
Свакоме ко се и најмаље упознао са одликама расним, дакле са оним морфлошким, функционалним и психичким карактеристикама о којима је у главном до сада било говора, јасно је да су ретке особе које по целом свом биолошком склопу припадају jедноj јединој раси. Ретки су чисти расни типови. Народи су расне мешавине, а и појединци су производ укрштања двеју или више раса. Али има случајева где једна раса доминира над осталима, где се каректеристике једне расе, сад у већем сад у мањем броју, чешће јављају од карактеристика других раса. Тако је са Нордиском расом на северу Немачке, са Медитеранском у jужној Италији, са Динарском у Конавлима илн Херцеговини. Ако тако једна раса претегне у целом народу или и већем делу неког народа, цео народ добива обележје те доминирајуће расе. Нарочито се jасно испоље психичке одлике те расе, јер су оне тешње везане за навике, обичаје, живот и историју тог народа. Сталним укрштавањем истих раса, заједннчком средином, све се више губе биолошке разлике. Уколико је заједница једног народа старија, утолико је биолошко испољавање све више хармонично и хомогено. Једно је дакле раса, а
друго народ. Заједнички језик, заједнички обичаји и навике, заједничка прошлост - ознаке су једног народа, И исто онако како раса има своју биолошку историју и народ има своју расну историју. Друго је опет народност. Свест да припадамо једној истој народној заједници, заједничка схватаља и хтења, осећање према тој заједници, стварају народност. И тако „јасно се издваја раса као зоолошка заједница, народ као културна и народност – нација - као политичка јединица (Eickstedt), Али у исти мах постоји неразрешива биолошка веза између њих. Нема нације без народа, а ни народа без расног конгломерата који га ствара. Ова биолошка веза постаје још чвршћа кад је народ свестан своје заједнице, кад уме да цени не само своје културне одлике већ и расне. Све оно физичко и психичко што jе добро, што чини бољи део једне расе, постаје део програма народности, нациjе. Али при томе не треба заборавити да је народ конгломерат више раса. Греши ко ставља расу изнад нације, ко искључује из народне заједнице све оне који припадају „ненационалним“ расама. Свака раса има своју вредност, у својој средини и у своје време. Свака jе раса национална, ако је продукат средине у којој се налази, укоjоj се развила, и она и народ, који jоj припада. За здравље и бољу биолошку, културну и социјалну будућност jедног народа потребно jе сачувати онаj расни конгломерат, ону расну слику коју стварају те неке расе. У нашем jе случаjу потребно сачувати „хегемониjу“ Динарске расе и онај однос који постоји између ње и других раса које дају расну слику нашега народа. У првоме реду потребно jе сачувати психичке одлике народа, дакле душевне особине које је – опет у нашем случају - дала углавном Динарска и њој сродни Динариди и Динароиди. Психичке особине нераздвојно су везане за телесне. Телесне и душевне особине стварају једну биолошку целину. И једне и друга испољаваља су нашег унутрашњег стања, испољавање хормоналне равнотеже. Али се психичке одлике лакше мењају од телесних. Под утицајем измењеног начина живота, измењене културне и социјалне средине, мењају се и наше жеље и наш карактер па и сама наша интелигенција. Пре свега дакле треба сачувати психичке одлике, јер оне су у ствари битно народне, А затим треба отстранити неспособно за живот, производ болести и дегенерације, неизлечиво болесно, па ма којој раси припадале такве наследно оптерећене особе. Треба омогућити потомство здравих родитеља и телесно и душевно, нарочито потомство расно чистих типова и са већом телесном и душевном хармонијом. И не дозволити да се развију појединци и генерације биолошки и карактерно слабије вредности. То мора да је најсветији циљ једног свесног народа. Јер је у томе непрекидна биолошка борба коју води сваки народ, свака нација, био тога свестан или не.
Рекли смо да свака раса има своју улогу, у историји народа и света. Али баш стога треба те вредности познати. И држава је дужна да о њима води рачуна. У том случају народност и раса постају синоними, два пута који воде истоме циљу: афирмацији, напретку и бољем животу целога народа. У народности налазимо наша културна и политичка настојања, у раси наше тежње ка здравственом, телесном и душевном напретку народа. То се односи и на нас. Ако будемо сачували све своје животне вредности, биолошки битно народне, ако буде сваком приликом долазило до афирмације све истински наше, и од тог нашег оно што је најбоље, бићемо достојни својих бољих и старијих, биће сачувано оно што је расно наше, као што су га сачували наши велики народни подвизи.
У овој сам књижици изнео у скраћеном облику садржину неколиких предавања одржаних на Коларчевом народном универзнтету, (о циљевима и методима савремене антропологије, о расама уопште, о физиологији раса, о расама у Европи, о Динарској раси).
При писању ове мале расправе служио сам се радовнма многих антрополога и биолога (Giuseppe Sergi, Sergio Sergi, Rivet, Pittard, Lebzelter, Tőrők, Bunak, Luschan, Martin, Eickatedt, Saller, Fischer, Weidenreich, Topinard, Montandon, Castaldi, Suk, Erdeljanović, Niceforo, Livi, Loria, Mendes-Correa, Tarquini-Leale, Rosa, Colosi, Manquat, Czekanowski, Deniker, Guiart, Weisbach, Haddon, Gűnther, Venzmer, Matiegka, Škerlj, Maleš и други), а највише велоикима делима Eickstedt-a (Rassenkunde und Rassengeschichte der Menchheit – 1934. ) и Martin-a (Lehrbuch der Anthropologie – 1928.). У њима је наведена скоро сва литература нз области антропопогије и науке о расама. Та дела, дакле, препоручујем чнтаоцу који би био вољан да се детаљније упути у ову науку. А иа француском, од новијих дела, она Montandon-а: La race – Les races (1933) и L’ologensese humaine (1928). Др. Божо Шкерљ је сабрао на словеначком - јасно и концизно - све оно што је главно у науци о човеку у књигу Človek (Љубљана, 1934).
Нажалост, био сам присиљен, простора ради, да многе ствари скратим и недовољно објасним. Тако сам изоставио целу једну главу о медицини и антропологији, па о конституцији, о раду жлезда са унутарњим лучењем, као и многа детаљисања о расама у Европи н у нашој земљи.
No comments:
Post a Comment