ARIJANIZAM - Religija bez sveštenika

Arijanizam - religija bez sveštenika

Arijanizam je jedinstven medju svim ostalim religijama, zato što;

 a) nije prvenstveno jedna od preobraćajućih, već rasna- to jest, samo Arijevci mogu da upraznjavaju Arijanizam: i 

b) nedvosmisleno je lišena sveštenstva i drugih sličnih hijerarhija.

 Arijanizam je religija Arijevaca- svih Arijevaca. Dalje se bavi oslikavanjem Arijevskog duha koji prebiva u svim Arijevcima na osnovu njihove rase. Ne može postojati takva stvar, kao da jedan Arijevac ima veću povezanost sa ovim duhom nego drugi Arijevci. Gde je dotični duh, svi Arijevci imaju skrivenu snagu Volje da upražnjavaju Arijanizam. I jednom kada počnu sa upražnjavanjem, njihovi metodi praktikovanja postaju jedinstveni za njihove zasebne naravi. I to postaje Božansko izražavanje Arijevskog duha, bez obzira koliko različiti ili “manje duboki” bili u načinu nastupa. U oblasti duha, svi Arijevci su u suštini ravnopravni. Kako se duh izražava zavisi od razlike i različitosti u kojima su Arijevci prvaci u Prirodi, mi moramo tražiti i doneti što vise mozemo različitih i svakojakih izraza Arijevskih mogućnosti. Ova raznovrsnost izražavanja, ova inventivnost i kreativni genije - ono je što obeležava Arijevski duh, baš kao što i naša fizička pojava nosi veću različitost i varijacije od drugih rasa. To je ta različitost i uvek postojeća mogućnost proširenja koja će odvesti nas- I celokupnu ljudsku vrstu - u carstvo bogova.

Arijanizam je futuristička religija, čije su ikone( ili preciznije junaci) iz sadašnjeg doba. To su heroji I mučenici Nacional Socijalizma! Religija sveštenika, obreda i božanstava je religija mrtvih I daleke prošlosti-prošlosti koje što se tice pitanja Arijevske istorije saopšteno sve. Ono čega treba da se prisete Arijevci danas, to je da mi kao rasa nikad nismo bili vezani za praktikovanje sujeverja i složenih rituala upucenih nekom nebeski čistom ili gnevnom biću. Mi kao rasa iskazujemo naše poštovanje kada slavimo junačka dela: heroizam, dela velike hrabrosti, izdrzljivost, i inventivnost su uvek bile naše nadahnuce, za one stvari koje iskazuju Arijevski duh. Ove stvari nisu nikada postojale da bi bile zarobljene nekom tajanstvenom ceremonijom. Kao što se ni ne mogu oziveti takvim obredima, recima moći, ili čak narodnim običajima(folklorom).Verovati da Arijevski duh može biti izražen i zarobljen takvim stvarima-je isto kao verovati da Arijevski duh, ili kosmička bit, mogu biti smešteni u okviru gradjevine(bilo da je crkva ili “krug kamenova”)-je bolest duše nastavljana zanesenošću do zagadjenosti judeo-nazarenskim ugnjetavanjem. Pravi Arijevski put je životnost i kreativnost. A ta kreativnost obuhvata stvaranje istorije, nastojeći da prevazidje sve što je do sada postignuto. Istinska Arijevska religija nije formirana neprirodnim, morbidnim zamislima, niti odredjena egoističnim i podmitljivim pravilima. Radije se karakteriše kao religija neukoričenih mogućnosti, koja prkosi svim nečistim stvarima koje traže da uguše Božanstvenost prave rasne slobode.

Autor: David Myatt
Prevod za potrebe Rasnih Publikacija: Drug Stakleni

"Оно за шта ми имамо да се боримо јесте осигурање постојања и ширења наше расе и нашег народа, исхрана његове деце и одржање чистоте његове крви, слобода и независност отаџбине, да би наш народ ради испуњења мисије, која је и њему додељена, од стране творца универзума, могао да сазри. Свака мисао и свака идеја, свака наука и сво знање имају да служе овом циљу."

Zašto sam NS

Mnogo putujući, iskusujući iz prve ruke mnoge stvari i duboko razmišljajući o tim stvarima, čvrsto verujem da sam ostvario određeno shvatanje ovog sveta.

Živeo sam među drugim narodima i kulturama u Africi, na dalekom Istoku i srednjem Istoku. Tokom svog života bio sam monah u hrišćanskom manastiru; brinuo se o bolesnim i umirućim; živeo u budističkom manastiru; proučavao sam Islam na srednjem Istoku; učio borilačke veštine zasnovane na taoizmu; učio sam decu; iskusio sam bol; ekstazu i patnju borbe; skitao kao sirota lutalica po zemlji svojih predaka; bio sam u zatvoru – zbog političkih “aktivnosti”; proučavao i prevodio grčke tragedije; pisao poeziju; radio u fabrikama, kancelarijama, prodavnicama, na gradilištima, farmama... Tokom svega ovoga, ja sam iskusio i najviše i najdublje od onoga što se opisuje kao “ljudska priroda”, i došao sam do toga da spoznam i razumem samoga sebe i, verujem, svet oko sebe.

U NAJCRNJOJ AFRICI

Svoje najranije godine sam proveo u Istočnoj Africi i moja najranija sećanja su iz Tanganjike: suve prašnjave staze kroz buš; prekrasni zalasci sunca nad ravnicama; plivanje u bazenu ispod malog vodopada... Moj otac je ostao u Africi i leži sahranjen u onome što je bilo i još uvek je “najcrnja” Afrika – između vodopada Bangweulu i reke Lulua.

Kada sam imao 16 godina, postao sam nacional socijalista, i tokom mnogih narednih godina težio sam onome što sam ja podrazumevao pod pravim nacional socijalizmom: plemenitost, čast, idealizam. Video sam kroz propagandne laži o Adolfu Hitleru i nacional socijalizmu i video sam istinu. Ja sam shavatio produhovljeno, ali na instiktivni način i duhovno značenje Adolfa Hitlera – šta je pokušavao da uradi i šta ga je stvarno motivisalo. Takođe sam shvatio zašto je bio toliko popularan i tako voljen u Nemačkoj. Ja sam razumeo ove stvari zbog toga što sam se osetio isto onako kao što je i on – velika idealistička ljubav za moj narod i velika želja da se deluje da bi se stvorio bolji i plemenitiji svet. I tako, postao sam umešan u politiku i povezan sa različitim nacional socijalističkim grupama i onim rasno-nacionalističkim.

Za mene, profinjena, predivna muzika kao ona J.S. Bacha, činilo se da je držala ono što sam ja osećao – radosno očekivanje i nadu, povezanu sa tugom. I znao sam, na neki način koji je neizreciv rečima, da su ta plemenita osećanja bila ono što je motivisalo Adolfa Hitlera pre toliko godina. On je u muzici takođe pronašao izraz svojih plemenitih snova.

NEOSETLJIVOST NEDODIRNUTA ČAŠĆU

Sećam se tužne i estatične težnje koju sam osetio za boljim društvom, za boljim načinom života. Mogu da se setim besa koji sam osećao kada bih spoznao često brutalnu realnost koja je postojala u svetu moga naroda, često stvorene od strane neke glupe ili jadne jedinke koja nije bila dirnuta idealizmom ili čašću: njihova realnost je bila stvarnost starijeg ratnog veterana brutalno pretučenog i opljačkanog od strane bande mangupa; školske učenice koje je čitava banda zlostavljala i silovala; bicikliste koga je pregazio nesavesni vozač a zatim pobegao; mlade porodice – čiji je otac na nisko plaćenom poslu – u dugovima, izbačene od pohlepnog gazde iz ruševne kuće na kojoj su oni teško radili da bi je napravili svojim domom...

Mogu se setiti, u tim godinama borbe, mnogih momenata čiste, potpune radosti – kao što se dešava kada se putuje u nepoznatu zemlju, i neko se popne na vrh brda i gleda ispred sebe, po prvi put neverovatan pogled: široka panorama nove i još neotkrivene zemlje. Tu je, u takvom momentu uzbuđenje ličnog otkrića, intenzitet samoga života i veliko zadovoljstvo biti živ.

VIŠE FILOZOF NEGO VOĐA

Ali posle nekoliko godina teškog truda da učinim svoju plemenitu viziju stvarnom, izgubio sam svoje iluzije. Bilo je tu sitničavosti i ljubomore čak i od nekih “drugova” – često zaslepljenih od nekih tamo koji bi navodno trebali da se bore i teže istom cilju kao i ja sam. Tokom tih godina ja sam postao čvršći i očeličeniji u svojoj ličnoj situaciji (stan u potkrovlju nalik pećini, često sam bio gladan, imao sam tek nekoliko stvari...), i često se suočavao sa neprijateljem i svojim protivnicima na “ulici”. Ali ja nisam očvrsnuo dovoljno, i taj kvalitet mi je zafalio kao vođi.

U tim godinama ja sam težio da probam i radim ono što je i Hitler – da spasem svoj narod od ropstva koje izdržava da bi moglo biti stvoreno novo i bolje društvo. Ali i pored toga što sam ja osećao i shvatao isto što i on, meni je nedostajala njegova volja, njegova lična posvećenost i odlučnost, njegova spiritualna harizma. Ja sam, u rečima velike SAVITRI DEVI, isuviše Sunce – i nedovoljno Munja. Više filozof nego revolucionarni vođa.

I tako, napustio sam otvorenu politiku političkih partija i umesto toga trudio se na svoj sopstveni način da održim u životu nešto u šta sam verovao. Takođe sam se trudio da učim više, da više iskusim i da živim život na druge načine – jer ja sam itekako bio svestan koliko još uvek moram da učim o svetu i meni samom. Mnogo godina je prošlo. Povremeno bi me dirnuo neki incident, neka priča i ponovo bi tražio da na neki način izrazim svoju viziju, mahom pisanjem članaka, ali povremeno bih opet postajao “politički aktivan”. Prošlo je deset godina, zatim petnaest, onda skoro dvadeset.

Onda, sasvim iznenada i neočekivano, moja lična situacija se promenila smrću u mladom dobu nekog koga sam voleo.

Tako sam opet počeo da putujem, pokušavajući da održim živom lepotu i dobrotu muzikom i povremenim putovanjima u usamljena, divlja mesta sa očuvanim prirodnim lepotama. Jednog događaja se živo sećam. Lutajući po izolovanom predelu naišao sam na farmu. Moje prisustvo je objavljeno lavežom nekolicine pasa i jedna starija gospođa je izašla da me pozdravi. Ja sam samo zatražio dozvolu da postavim svoj šator u polju i nešto sveže vode, ali me je ona ljubazno pozvala u svoj dom na šolju čaja i da probam neke kolače. Uskoro samo upali u razgovor o okolini i opštem stanju u zemlji. Pričala mi je o Britaniji koju je ona upoznala kao devojka i mlada žena, i o tome kako je propratila mnoge promene koje su se odigrale. Ona je znala šta treba učiniti da bi se naša zemlja ponovo učinila finim mestom na kome bi živeli fini ljudi, ali ona je bila pesimista u vezi budućnosti naše zemlje i zemlje oko nje koju je volela i poznavala celog svog života... i rekla je da joj je na neki način drago što je već stara tako da je jedino mogla da vidi kako stvari postaju gore. Sedeći tamo opet sam osetio brigu i zabrinutost za svoj narod i svoju zemlju koju sam duboko osećao u idealističkim godinama svoje mladosti. Danima posle toga, proganjale su me njene tužne reči.

NOVI PERIOD IZRAŽAVANJA

Postepeno, moje misli i osećanja su se sama formirala u celovitosti i po prvi put u mom životu mogao sam da se oslonim na izražavanje značećih reči što ja osećam i razumem u vezi sveta, svog naroda i toj plemenitosti, toj dobroti koju sam upoznao instinktivno još od svoje mladosti, i sve je to bilo predstavljeno i sadržano u nacional socijalizmu i životu i radu Adolfa Hitlera.

I tako, skrasio sam se negde da pišem o praktičnom izražaju ove unutrašnje, plemenite vizije. Tada mi se činilo, isto kao i sada, da je celi moj život vodio do ovih momenata izražavanja – tih shvatanja šta je nacional socijalizam, izvan slogana, izvan politike, izvan propagandnih laži ostalih protivnika nacional socijalizma. Čak izvan mnogih grešaka iz moje sopstvene prošlosti.

Tako je došlo do toga da objavim ta pisanja. Takođe sam dao svoju podršku političkoj grupi za koju sam znao da će da ostvari svoje plemenite vizije koje su esencija nacional-socijalizma. Kroz svoju sopstvenu javnu ulogu, ja ću težiti tome da povedem ostale prema plemenitom idealizmu, esencijalnoj dobroti koju nacional socijalizam izražava.

Ja dobro znam da ako se ne budemo borili za plemenitost, za dobrotu onda će one umreti i da će podle kukavice onda trijumfovati. Neko mora da deluje, neko mora da zauzme stav, da živi i ako treba da umre za svoje časne principe.

Moja je dužnost da pokušam da otkrijem istinu drugima. Bilo bi lakše – mnogo komfornije i manje opasno obzirom kakva je tiranska narav trenutnog sistema koji nastoji da zatvori disidente poput mene – kada bih ćutao i kada bih se bavio stvarima koje volim: odlascima u duge šetnje po pustarama, pisanjem prevoda, penjanjem po planinama, istraživanjem stranih mesta...

Mnogi ljudi neće, uprkos ovih reči, shvatiti šta ja to radim i zašto to radim. Oni će radije nastaviti sa svojim stereotipnim pogledima na nacional socijalizam i nacional socijaliste, i dalje će verovati svim lažima koje su stvorili protivnici nacional socijalizma kako bi diskreditovali nacional socijalizam. Ja znam da sam pravio greške. Ali ja sam učio iz tih grešaka.

Za mene, nacional socijalizam je sredstvo za stvaranje bolje, mnogo šire, mnogo civilizovanije budućnosti. I stvarno, to je tako prosto.

Napisao DAVID MYATT

Preneseno iz “COLUMN 88” broj 3/maj 1998.

Prevod DEAR

Шта је Расизам и зашто је добар?

Шта је Расизам и зашто је добар?

Шта је Расизам?

Расизам је веровање да људске расе постоје, да те расе поседују различите способности и различите карактере, или природе, и да су неке расе боље у неким стварима него друге расе.

Расисти не жели да живи у мулти-расним друштвима. Уместо тога, они желе да живе међу својом сопственом врстом.

Шта Расизам Није?

Расисти не верују да они имају права да подвргавају, искориштавају, или покушавају да истребе другу расу или расе. Већ пре, расисти верују да је природно и неопходно за свака раса да има своју земљу, своју личну нацију или територију где људи те расе могу живети у слободи међу својим сродницима у складу да законима своје сопствене културе.

Искориштавање и подвргавање се дешава само у мулти-расним друштвима, не у етничким друштвима. Једноставно решење да се заврши са расним искоришћавањем и подвргавањем је да се одвоје расе, и да се држе одвојене.

Сва мулти-расна друштва су неприродна и неетичка: она сва нагињу, пре више него касније, да опадну у метеж, у тлачење и искоришћавање. Данас – упркос лажима влада, либералних и марксистичких социолога – сва Западна друштва муче Аријевце, Беле људе, јер ми сада имамо, у ономе што су биле наше нације, анти-Аријевску тиранију која је обезаконила наше законе и обичаје и која је од њих направила да је злочин да будемо поносни на нашу културу, наш народ. Ми Аријевци смо сада у ствари другоразредни грађани у ономе што су се некад називале наше земље, јер је илегално (у већини Западних нација) за нас да отворено имамо само-Аријевски политичке, друштвене и културне организације, иако је прихваћено, и заиста охрабрено, за друге расе имају такве организације.

Тим, у нацијама као Британска, ми имамо таква удружења као што је удружење Црних адвоката, иако удружење Белих адвоката не би било дозвољено. Додатно, те друге расе имају своје клубове, своје сопствене територије, које се толеришу и чак се охрабрују док ми Белци покушамо да организујемо такве ствари онда они оне укључене брзо хапсе и оптужују за такве ствари као “злочин из мржње”.

И још, у нацијама као што су Америка и Британија има дуплих стандарда у поштовању права када се полиција често не меша ако постоји проблем, или не хапси осумњичене, ако су умешани у такве проблеме и ти осумњичени за неки злочин су не-Белци. Јер полиција не жели да их називају “расистима” и често им се склањају са пута да би избегли сукоб са не-Белцима чак иако се сада суочавају са Белцима много строже.

Чак шта више, у свакој Аријевској нацији, посао и стандарди за запошљавање су снижени, и уведене су етничке квоте, у покушају да се види као да су расно исправни: што у пракси значи да обичан Аријевац губи шансу да нађе посао.

И има много, много више таквих примера анти-Аријевске пристрастности која је почела да доминира у нашим друштвима. Али чак и сва ова анти-Аријевска пристрастност и сва ова анти-Ариејвско тлачење није довољно. Ипак, друге расе нису задовољне, како неки и сваки покушај Ааријеваца да ураде нешто у вези такве неправде је немилосрдно потиснут од влада које користе своје полиције, њихове сигурносне службе, да малтретирају, застрашују и подносе тужбе против сваког Аријевца који устане за Ариејвска права и Аријевску слободу.

У реалности, мулти-расна друштва не раде. Ту увек има фаворитизма; увек озлојеђености; увек расне напетости која често експлодира у насиље. Наравно, ако је насиље Црнаца (или Азијата или било којих) над Белцима, то може и углавном је игнорисано или објашњено као да је то захваљујући Белом расизму. Али ако је насиље Белаца над Црнцима, онда никад није игнорисано, ти Белци се лове, туже се и шаљу у затворе за веома дуго време, и са тим да влада лансира нове “анти-расистичке” законе и иницијативе (читај још више анти-Аријевских закона и још више анти-Аријевских иницијатива) да да више права и више шанси не-Белцима.

Зашто је Расизам добар?

Расизам је добар јер помаже Природи и унапређује еволуције Природе, Наше различите расе су производ много, много милиона година, и то је и природно и исправно да се еволуција раса настави. Да се настави рад Природе – да се настави еволуција, развитак, раса – ми морамо имати етничке нације.

Расизам је добар јер је он сила која нас води ка стварању етничких нација: ка потпуном одвајању раса, и тим ка бољим друштвима, друштвима без расних озлојеђености, расног насиља и тлачења која се појављује у свим мулти-расним друштвима.

Зашто ми Аријевци морамо бити Расисти?

Ми морамо бити расисти – ми морамо веровати да смо ми супериорна раса. Јер се ми боримо за нашу слободу и за сам наш опстанак. Ми Аријевци смо раса у мањини, у свету, и наше домовине су сада окупиране од других раса. За мање од седамдесет година, ми ћемо бити мањина у оном што су биле наше нације, и не дуго после тога - ако се тренутна ниска стопа рађања Аријевских жена настави и расно мешање настави – наша раса ће бити близу нестајања..

Ми морамо бити расисти јер смо обесчашћени: јер владе и друге расе хоће да ми пузимо, да нас подреде, да нас подвргну тлачењу.

Расизам нам даје веру која нам је потребан у овом рату за слободу и за опстанак. Он нам доказујемо да верујемо у себе, у наш народ. Он нам даје понос, и осећај Судбине. Расизам нам обезбећује мотивацију која нам је потребна да делујемо.

А и истина је да смо ми супериорна раса, ми смо створили цивилизацију за цивилизацијом и заиста смо створили највеће цивилизације икада знане: нашу садашњу Западну (или Торовску). Од Древне Грчке, до Древног Рима, до модерних времена, ми као народ смо произвели највећа дела литературе, ми смо истражили свет и недавно наш Сунчев Систем.

Од Древне Грчке, до Древног Рима, до модерних времена, ми као народ смо показали велик хероизам на различите начине: ми смо се борили, често тврдоглаво и до задњег човека, јер смо одбијали да се предамо и више волели да умремо него да будемо обесчашћени.

Да опстанемо, да добијемо назад нашу слободу, ми морамо повратити наш расни понос: ми морамо знати и бити поносни на постигнућа наших Аријевских предака. Исувише дуго – захваљујући анти-расном учењу ми смо били подвргавани деценијама – наш народ је био тлачен као што и сада дозвољавају себи, као појединцима и као раси, да буду обесчашћени.

Бити расист, је бити поносан, поседовати част. Бити отворени расист је опирати се анти-Аријевској тиранији садашњег доба.

Написао: David W. Myatt

Превод: Др. Николић за потребе Српског Фронта.

Стари текст друга Мијата који је требао да се појави са осталим тектовима Д. Мијата на тему расе и расизма у једној од две његове књижице на ову тему за "РАСНЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ". Сада премијерно на интернету, српски превод, поклон Српског Фронта и друга Николића за српске другове.

http://www.srpskifront.com/

Još jednom...

RASNO MEŠANJE JE GENOCID!!!