Zašto sam NS

Mnogo putujući, iskusujući iz prve ruke mnoge stvari i duboko razmišljajući o tim stvarima, čvrsto verujem da sam ostvario određeno shvatanje ovog sveta.

Živeo sam među drugim narodima i kulturama u Africi, na dalekom Istoku i srednjem Istoku. Tokom svog života bio sam monah u hrišćanskom manastiru; brinuo se o bolesnim i umirućim; živeo u budističkom manastiru; proučavao sam Islam na srednjem Istoku; učio borilačke veštine zasnovane na taoizmu; učio sam decu; iskusio sam bol; ekstazu i patnju borbe; skitao kao sirota lutalica po zemlji svojih predaka; bio sam u zatvoru – zbog političkih “aktivnosti”; proučavao i prevodio grčke tragedije; pisao poeziju; radio u fabrikama, kancelarijama, prodavnicama, na gradilištima, farmama... Tokom svega ovoga, ja sam iskusio i najviše i najdublje od onoga što se opisuje kao “ljudska priroda”, i došao sam do toga da spoznam i razumem samoga sebe i, verujem, svet oko sebe.

U NAJCRNJOJ AFRICI

Svoje najranije godine sam proveo u Istočnoj Africi i moja najranija sećanja su iz Tanganjike: suve prašnjave staze kroz buš; prekrasni zalasci sunca nad ravnicama; plivanje u bazenu ispod malog vodopada... Moj otac je ostao u Africi i leži sahranjen u onome što je bilo i još uvek je “najcrnja” Afrika – između vodopada Bangweulu i reke Lulua.

Kada sam imao 16 godina, postao sam nacional socijalista, i tokom mnogih narednih godina težio sam onome što sam ja podrazumevao pod pravim nacional socijalizmom: plemenitost, čast, idealizam. Video sam kroz propagandne laži o Adolfu Hitleru i nacional socijalizmu i video sam istinu. Ja sam shavatio produhovljeno, ali na instiktivni način i duhovno značenje Adolfa Hitlera – šta je pokušavao da uradi i šta ga je stvarno motivisalo. Takođe sam shvatio zašto je bio toliko popularan i tako voljen u Nemačkoj. Ja sam razumeo ove stvari zbog toga što sam se osetio isto onako kao što je i on – velika idealistička ljubav za moj narod i velika želja da se deluje da bi se stvorio bolji i plemenitiji svet. I tako, postao sam umešan u politiku i povezan sa različitim nacional socijalističkim grupama i onim rasno-nacionalističkim.

Za mene, profinjena, predivna muzika kao ona J.S. Bacha, činilo se da je držala ono što sam ja osećao – radosno očekivanje i nadu, povezanu sa tugom. I znao sam, na neki način koji je neizreciv rečima, da su ta plemenita osećanja bila ono što je motivisalo Adolfa Hitlera pre toliko godina. On je u muzici takođe pronašao izraz svojih plemenitih snova.

NEOSETLJIVOST NEDODIRNUTA ČAŠĆU

Sećam se tužne i estatične težnje koju sam osetio za boljim društvom, za boljim načinom života. Mogu da se setim besa koji sam osećao kada bih spoznao često brutalnu realnost koja je postojala u svetu moga naroda, često stvorene od strane neke glupe ili jadne jedinke koja nije bila dirnuta idealizmom ili čašću: njihova realnost je bila stvarnost starijeg ratnog veterana brutalno pretučenog i opljačkanog od strane bande mangupa; školske učenice koje je čitava banda zlostavljala i silovala; bicikliste koga je pregazio nesavesni vozač a zatim pobegao; mlade porodice – čiji je otac na nisko plaćenom poslu – u dugovima, izbačene od pohlepnog gazde iz ruševne kuće na kojoj su oni teško radili da bi je napravili svojim domom...

Mogu se setiti, u tim godinama borbe, mnogih momenata čiste, potpune radosti – kao što se dešava kada se putuje u nepoznatu zemlju, i neko se popne na vrh brda i gleda ispred sebe, po prvi put neverovatan pogled: široka panorama nove i još neotkrivene zemlje. Tu je, u takvom momentu uzbuđenje ličnog otkrića, intenzitet samoga života i veliko zadovoljstvo biti živ.

VIŠE FILOZOF NEGO VOĐA

Ali posle nekoliko godina teškog truda da učinim svoju plemenitu viziju stvarnom, izgubio sam svoje iluzije. Bilo je tu sitničavosti i ljubomore čak i od nekih “drugova” – često zaslepljenih od nekih tamo koji bi navodno trebali da se bore i teže istom cilju kao i ja sam. Tokom tih godina ja sam postao čvršći i očeličeniji u svojoj ličnoj situaciji (stan u potkrovlju nalik pećini, često sam bio gladan, imao sam tek nekoliko stvari...), i često se suočavao sa neprijateljem i svojim protivnicima na “ulici”. Ali ja nisam očvrsnuo dovoljno, i taj kvalitet mi je zafalio kao vođi.

U tim godinama ja sam težio da probam i radim ono što je i Hitler – da spasem svoj narod od ropstva koje izdržava da bi moglo biti stvoreno novo i bolje društvo. Ali i pored toga što sam ja osećao i shvatao isto što i on, meni je nedostajala njegova volja, njegova lična posvećenost i odlučnost, njegova spiritualna harizma. Ja sam, u rečima velike SAVITRI DEVI, isuviše Sunce – i nedovoljno Munja. Više filozof nego revolucionarni vođa.

I tako, napustio sam otvorenu politiku političkih partija i umesto toga trudio se na svoj sopstveni način da održim u životu nešto u šta sam verovao. Takođe sam se trudio da učim više, da više iskusim i da živim život na druge načine – jer ja sam itekako bio svestan koliko još uvek moram da učim o svetu i meni samom. Mnogo godina je prošlo. Povremeno bi me dirnuo neki incident, neka priča i ponovo bi tražio da na neki način izrazim svoju viziju, mahom pisanjem članaka, ali povremeno bih opet postajao “politički aktivan”. Prošlo je deset godina, zatim petnaest, onda skoro dvadeset.

Onda, sasvim iznenada i neočekivano, moja lična situacija se promenila smrću u mladom dobu nekog koga sam voleo.

Tako sam opet počeo da putujem, pokušavajući da održim živom lepotu i dobrotu muzikom i povremenim putovanjima u usamljena, divlja mesta sa očuvanim prirodnim lepotama. Jednog događaja se živo sećam. Lutajući po izolovanom predelu naišao sam na farmu. Moje prisustvo je objavljeno lavežom nekolicine pasa i jedna starija gospođa je izašla da me pozdravi. Ja sam samo zatražio dozvolu da postavim svoj šator u polju i nešto sveže vode, ali me je ona ljubazno pozvala u svoj dom na šolju čaja i da probam neke kolače. Uskoro samo upali u razgovor o okolini i opštem stanju u zemlji. Pričala mi je o Britaniji koju je ona upoznala kao devojka i mlada žena, i o tome kako je propratila mnoge promene koje su se odigrale. Ona je znala šta treba učiniti da bi se naša zemlja ponovo učinila finim mestom na kome bi živeli fini ljudi, ali ona je bila pesimista u vezi budućnosti naše zemlje i zemlje oko nje koju je volela i poznavala celog svog života... i rekla je da joj je na neki način drago što je već stara tako da je jedino mogla da vidi kako stvari postaju gore. Sedeći tamo opet sam osetio brigu i zabrinutost za svoj narod i svoju zemlju koju sam duboko osećao u idealističkim godinama svoje mladosti. Danima posle toga, proganjale su me njene tužne reči.

NOVI PERIOD IZRAŽAVANJA

Postepeno, moje misli i osećanja su se sama formirala u celovitosti i po prvi put u mom životu mogao sam da se oslonim na izražavanje značećih reči što ja osećam i razumem u vezi sveta, svog naroda i toj plemenitosti, toj dobroti koju sam upoznao instinktivno još od svoje mladosti, i sve je to bilo predstavljeno i sadržano u nacional socijalizmu i životu i radu Adolfa Hitlera.

I tako, skrasio sam se negde da pišem o praktičnom izražaju ove unutrašnje, plemenite vizije. Tada mi se činilo, isto kao i sada, da je celi moj život vodio do ovih momenata izražavanja – tih shvatanja šta je nacional socijalizam, izvan slogana, izvan politike, izvan propagandnih laži ostalih protivnika nacional socijalizma. Čak izvan mnogih grešaka iz moje sopstvene prošlosti.

Tako je došlo do toga da objavim ta pisanja. Takođe sam dao svoju podršku političkoj grupi za koju sam znao da će da ostvari svoje plemenite vizije koje su esencija nacional-socijalizma. Kroz svoju sopstvenu javnu ulogu, ja ću težiti tome da povedem ostale prema plemenitom idealizmu, esencijalnoj dobroti koju nacional socijalizam izražava.

Ja dobro znam da ako se ne budemo borili za plemenitost, za dobrotu onda će one umreti i da će podle kukavice onda trijumfovati. Neko mora da deluje, neko mora da zauzme stav, da živi i ako treba da umre za svoje časne principe.

Moja je dužnost da pokušam da otkrijem istinu drugima. Bilo bi lakše – mnogo komfornije i manje opasno obzirom kakva je tiranska narav trenutnog sistema koji nastoji da zatvori disidente poput mene – kada bih ćutao i kada bih se bavio stvarima koje volim: odlascima u duge šetnje po pustarama, pisanjem prevoda, penjanjem po planinama, istraživanjem stranih mesta...

Mnogi ljudi neće, uprkos ovih reči, shvatiti šta ja to radim i zašto to radim. Oni će radije nastaviti sa svojim stereotipnim pogledima na nacional socijalizam i nacional socijaliste, i dalje će verovati svim lažima koje su stvorili protivnici nacional socijalizma kako bi diskreditovali nacional socijalizam. Ja znam da sam pravio greške. Ali ja sam učio iz tih grešaka.

Za mene, nacional socijalizam je sredstvo za stvaranje bolje, mnogo šire, mnogo civilizovanije budućnosti. I stvarno, to je tako prosto.

Napisao DAVID MYATT

Preneseno iz “COLUMN 88” broj 3/maj 1998.

Prevod DEAR