Професор Бранимир Малеш о динарском расном под-типу

ДИНАРСКА ГРУПА РАСА

Овом сам се групом раса највише бавио па стога њу најбоље и познајем.
У ову групу убрајамо два динаридска и неколико динароидних типова. Динариди су Динарски
и Херцеговачки расни тип.

Динарски расни тип (Динарска раса, Динарска или Јадранска раса). То је класични Динарац како га је први одредио и описао Деникер, то су људи чије су физичке и психичке особине већ давно запазили Serafino Razzi и Alberto Fortis. Овде свакако није потребно побројати и изложити све карактеристике ове расе, као што уопште за сад то није потребно ни за макоји други расни облик. Али ипак, да би узгред указали на сложеност свега онога што карактерише поједине расне облике, ми ћемо се нешто поближе позабавити и морфолошком и функционалном сликом нашег Динарца.

Хабитус Динарца, дакле оно што је упадљиво (кажем упадљиво а не основно или главно), могао би укратко да се изложи онако као што га је описао још фра Serafino Razzi, године 1595. Раци каже да су Далматинци у већини случајева висока раста, дугуљастог лица а пут да им је бела и умерено ружичаста. Тело им је развијено и подесно да издржи и велике терете. Уз те телесне особине помиње и психичке: оштроумност, спретност, ведар дух и истрајност у раду.
Исте такве Далматинце посматрао је Razzi y Италији, у околини Киетиа, где су сад, досељени пре неколико векова, изгубили све своје језичне, културне, етничке особине, али где су остали јасни трагови њихових динарских телесних облика чак и код данашњег медитеранског становништва (Livi, Troilo, Pulle).

Скоро два века после, други један фратар, Alberto Fortis, 1774 год., описује исти овај тип људи. Налази га око Дувара и Вргорца. И разликује га од другог једног типа, од становника из Равних Котара, Сињског и Книнског Поља. Док су они из Вргорца тамне пути, кестењаве боје косе и длака, дугачка лица и висока стаса, они из Котара здепасти су, плави, лице им је широко а нос затупаст. А и психички се разликују. Вргорчани су преки, поносни, храбри и подузимљиви а Котарани су напротив меки, послушни и умеју да се повинују туђој вољи. Овај први тип одговара и по својим морфолошким особинама и по својим душевним карактеристикама Динарцу Denikera или Günthera и других немачких аутора.



Видимо дакле да је конституција Динараца изразито дуголиниска (лептосоматска, респираторна), онако исто као код Теутонордиског расног типа. Не постоје склоности ка нагомилавању масних резерви. Не знам да ли од функционалних манифестација неке извесне можемо убројати у наследне особине или их морамо приписати исхрани, односно променама средине и измењеном начину живота. Али без сумње Динарац се у многоме разликује и функционално од других неких расних типова, у првом реду од конституционално другачијег Источноеуропида (Балтида, Лапоноида). Pende N. и његова школа настојали су и настоје да утврде те функционалне, те биотиполошке разлике.

У првоме реду динарски расни тип показује извесне особености у енергетском метаболизму као и склоности ка извесним оболењима. Производња енергије динарског човека нижа је од производње које нам дају разне таблице добивене на основу лабораториских и клиничних испитивања. Средња вредност од неколико десетина мерења базалног метаболизма неоспорно расно ''чистих'' Динараца, махом сељака, износи, кад се метаболизам одређује у 7 сати изјутра, 905,98 калорија према 949,02 колико је нађено за варошки елеменат дигестивне конституције и мешане расе. Да ли је ова разлика последица урођених расних, овде конституционалних, варирања, или је проузрокована неједнаком исхраном, у ствари и није важно, јер као што смо рекли, раса је комплекс одлика и наследних и уско повезаних за средину и неодељивих од уобичајеног живота.

Динарац је висока раста. Код Günthera налазимо да је мушкарац висок 174 цм а Eickstedt помиње ове вредности: 1783 мм (Малеш), 1670 (Lebzelter), 1658 (Biasutti). У сваком случају просечна вредност динарског човека прелази 176 см. Испитујући момчад Краљеве Гарде нашао сам да је висина класичног Динарца просечно 1769 мм. Сличну вредност констатовао сам и код Динараца у Старој Црној Гори, у западној Херцеговини, у Староме Влаху, Студеници, Жичи, као и у Моравичком срезу.


Дуголиниска конституција динарског расног под-типа

Уз висок раст имамо све оне телесне пропорције које углавном одговарају лептосоматској конституцији. Помињем једино однос трупа према доњем делу тела. Ако претпоставимо да раздаљина између пода и вертекса износи 1000, висина симфизиона износи 521,14, алтитудо седентис је 530,24 а висина омфалиона 597,11. Поменућу и највећи растегљај руку, апертудо максима. Ако је висина 1000 она је 1026,6. Рамена су шира од кукова, не само код мушкараца већ и код жена. Релативна раздаљина између акромиона је код Динарског расног типа 232,80, између трохантериона 184,6. Код динарских жена у Жичи релативни размак између акромиона износи 217,3, док је ширина кукова свега 175,6 (код мушкараца у Жичи: ширина рамена 219,4; ширина кукова 166,1).

И телесна тежина одговара конституцији којој Динарац припада. Средња тежина 356 особа из среза Жичког и Студеничког (безмало све сами Динарци, мерење вршено 1926 год.) показује доста ниску вредност, свега 64,0 кг. Доцније, код ''чистих'' Динараца које сам издвојио вршећи мерења у Краљевој Гарди (1934—1936), нашао сам нешто већу вредност, тј. 73,398. кг. Али не треба заборавити да су то војници одлично храњени. У сваком случају пондерални индекс, по Livi-y креће се између 231 и 237.

Кефалометриске вредности биле би ове (помињемо само неке): глабела-опистокранион 186,2; порион-вертекс 130.1; трихион-гнатион 178,8; трихион-назион 63,6; назион-субназале 54,9; назион-гнатион 115,2; еурион-еурион 161; фронтотемпорале-фронтотемпорале 116,7; зигион-зигион 147,3, диаметар бимастоидни 136,5; диаметар биангуларни спољашњи 95,4; диаметар биангуларни унутарњи 33,6; рима орис 51,6; гонион-гонион 113,9; аларе-аларе 34,4.

Према томе Динарац је брахикефал као што је већ давно утврдио Weisbach, односно на граници хипербрахикефалије; затим је Динарац хипереурипрозоп (индекс 78,2) и лепторин (индекс 62,6). И најпосле да поменемо да му је просечна боја дужице 11,5 (скала Martin-Schultz) a просечна боја косе 4,7 (скала Е. Fischer). Кожа је мрке боје (по Luschan-ovoј скали некако између 12 и 14). Нос је у већини случајева конвексан (око 60%) а може да буде и прав (40%). База носа је најчешће права или нешто спуштена.

Од осталих ознака поменућемо да је глава веома висока (високо је чело, па је према томе велика и физиогномска висина лица). Раздаљина између пориона и вертекса, нашао сам да је код претежно динарског Жичанина 122,3 (код жене 118,8) и код претежно динарског Црногорца 127,6, док је код ''чистог'' Динарца Краљеве Гарде 130,1. Потиљак главе није увек прав ''као секиром отсечен'', већ је често истурен, у најмању руку онако исто као код Фенонордиског расног типа. Филиповић c правом мисли да се често до заравњеног потиљка долази вештачким путем.

Од највеће је важности облик чела. Чело је високо, с дубоким залисцима (код ''чистих'' типова залисци су увек веома истакнути), са означеним прелазима према слепоочној кости, са развијеним надочним луковима, и густим, широким и чекињастим обрвама. Већ сад да поменем да многе карактеристике потсећају на фенонордиске облике. Тако на пр. дугачко, али снажно лице које је веома изразито, јагодичне кости, јака брада, мишићи лица, набори на лицу, и уопште физиогномске ознаке. Карактеристично је избраздано лице стараца. А и црте средовечних људи веома су упадљиве. Рекли смо да је база носа често окренута надоле, али може да лежи у свима правцима. Тако смо исто рекли да је хрбат носа повијен, орловског облика. Нос је релативно велик и снажан, са истакнутим гребеном.

Уста су велика; усне су средње величине или нешто веће, понекад естетски моделоване. Уши су дугачке, минђуша је велика, месната и од лица одвојена. Günther каже да је длакавост по телу у поређењу са осталим европским расама веома велика. У ствари Динарац је много мање маљав од неких медитеранских типова. Као што је Günther тачно записао, коса је прилично коврџава, ретко равна, али и доста ретка. Брада и бркови су јаки, не остављају слободних места, длаке су густо израсле и дугачке су. Тако су и обрве густе. Код жена усне су обрасле ситним длачицама.

Ето, ово су карактеристике Динарског расног типа, у ствари ово је само неколико карактеристика тог типа. Има и других особина нама познатих а и непознатих, које несумњиво стварају читав онај комплекс ознака, организован и недељив комплекс, који наслеђем прелази од оца на сина, на унука, од генерације на генерацију. Па је стога доста незгодно и нереално, али није увек и непрактично, ако Динарски расни тип (тј. Динарску расу) окарактеришемо напросто са ово неколико одредница: висок стас, брахиморфност лубање, тамна боја дужица, тамна коса. Могло би се претпоставити да се ово неколико одредница, ово неколико изабраних карактеристика, не јављају код других расних облика, већ једино код Динарског расног типа, и затим, кад су оне ту да су увек праћене целокупним динарским комплексом ознака, динарским хабитусом и оном функционалном суштином која ствара динарски расни тип.

У овом случају, код Динарског расног типа, изгледа да много не грешимо ако одаберемо те четири ознаке и ако се њима служимо при распознавању Динарског расног типа од других расних типова. Јер висок човек, брахикефал, коме је комплексија загасита и који је расно ''чист'', не може да припадне никавом другом расном типу сем Динарском. Па је стога велика заслута Б. Шкерља што нам је и теориски а практички доказао вредност ових ознака.

Али оваквим начином одабирања не издвајамо само ''чисте'' динарске облике, већ и многе друге укрштене мешанце који су или претежно динарски или који само једним делом имају динарске одлике. Ако дакле водимо рачуна само о овим ознакама морамо да смо свесни да не издвајамо једино оно што је динарско, већ уз динарско и друго много што, што је у појединим случајевима, код појединих индивидуа, више или мање органски повезано за динарски елеменат. Само два три примера: арменоидни облици висока стаса (а сад би могли да се питамо да ли је високо тело неопходна последица наследне везе са Динаридима) а такви облици свакако постоје, и код нас и уопште на Балкану, оваквим груписањем могли би да се идентификују са Динарским расним типом. Затим постоје Динариди, односно Динароиди са извесним арменидским и арменоидским ознакама. И они би, као високи људи, брахикефали тамне комплексије, припадали овој групи.

У Далмацији, али нарочито у Црној Гори, па и у Македонији, наилазио на разне облике мешанаца између претставника Динарске групе раса и Медитеранске групе раса. Ако су ови мешанци високи тамни брахикефали свакако долазе у групу људи са оне четири ознаке. Високи тамни брахикефали могу да буду и мешанци између Атланто-медитеранаца и других Медитеранаца (а ту дакле нема ни трага динарском елементу или Атланто-медитеранаца и Ориенталида или Арменида или Индида. Таквих мешанаца налазимо на Балкану, иако спорадично и у малом броју, па и код Југославена, али нарочито код Јевреја, и у приморју. Према томе оваквим груписањем, издвајањем на основу само неколико ознака, не можемо увек да се служимо ни у случају Динарског расног типа. Овим би се методом могли служити једино у претежно динарским крајевима, у којима не би било медитеранских или јерменских примеса. Код неких других расних типова овакво издвајање, на основу висине, облика главе и комплексије, још је већма отежано и скоро немогућно.

Херцеговачки расни тип (Савска раса или подраса). Овај други динарски расни тип исто се тако често јавља код Југославена као и Динарски расни тип. Од Динарског разликује се свега у једној јединој ознаци, у боји дужице, која није кестењава или кестењавотамна, већ плава или сиво-плава, а сем тога, можда тек једва осетно у неким физиогномским ознакама и душевним особинама. Физиогномија је нешто блажа, ведрија: не даје онај тежак, опори, несаломљив израз кога видимо код Динарца. А и душевне су карактеристике мекше. Али не бих за сада могао да тврдим да ли је ова физиогномска и душевна. разлика стварна или је само последица неког мог пролазног утиска. Можда су то ознаке неког обласног типа наших динарских (мислим географско динарских), крајева.


Херцеговачки расни тип по Малешу или "савид" по Б. Шкерљу: Српкиња, брунета са светлим очима.

Према Б. Шкерљу, који је први овај тип изнео у литератури као расни тип и који му је први дао име (по њему: Савски тип, Савска раса), Херцеговачки расни тип разликује се по овим наследним особинама: висок стас, брахиморфна лубања, светла боја дужица, тамна коса. Lebzelterje већ 1923 године описао један тип светлооких људи висока стаса (преко 1690 мм) а тамне косе.

То је његова IX типска комбинација. По њему у планинским крајевима око Ужица има 22—24°/o плавооких. Сивих очију има у мостарском округу. Плавих и сивих очију скупа у мостарском крају има око 55%.

Шкерљ је назвао овај тип по реци Сави (тип Савида), и уистину Lebzelter нам говори о једној северној зони дужица отворене боје. У ту зону уз друге покрајине долази Корушка, Штајерска, Крањска, Хрватска, према томе, крајеви око реке Саве. Али с друге стране видимо да се област ових Динарида углавном поклапа са географским динарским регионом и да већи део херцеговачке популације припада овом типу. Како су из херцеговачких крајева потекла добрим делом она метанастазичка кретања, којима су се населиле друге српске области са бројним плавооким Динаридима, као на пример Стари Влах, Рујно, крајеви око доњег тока Ибра итд., то би пре овом типу одговарао назив Херцеговачког расног типа (или по другој номенклатури — Херцеговачка раса или подраса, Ерцеговиди) него назив по реци Сави, по областима око те реке, где свакако овај тип није тако бројан ни тако компактан као што је у Херцеговини и у другим географски динарским крајевима.

Поменућемо да је у своје време Ивановски Динарски расни тип назвао Херцеговачком расом. Код Југославена налазимо ове


ДИНАРОИДЕ:

Један динарски тип светле комплексије, један динарски тип средње телесне висине а светле комплексије, један динарски тип средње висине, затим један динарски тип средње висине и светле боје дужица. Да ли има и других Динароида то за сада не бих умео да кажем. Наводим само ове који, по мом убеђењу, нису продукат мешања разних раса, већ су типови са сталним наследним комплексом обележја, која прелазе са генерације на генерацију, и који захватају простране области. Једино нисам уверен да је последњи облик, светлооки средње висине, заиста наследни и расни тип.

Рекли смо да Херцеговачки расни тип има све карактеристике класичне Динарске расе, и морфолошке и функционалне особине, једино што су му дужице слабије пигментисане, светлије боје. Замислимо сад други један тип који је у свом диферентовању отишао мало даље, тип који би у свему одговарао Динарском расном типу, али који би био светле комплексије. О том сам типу већ неколико пута писао, па се стога овде нећу много задржати.

Њега је свакако детаљно описао и одредио Lebzelter. To је његова Норска раса. Назвао га је по римској области Норикуму. Тај тип одговара а можда се и поклапа са Галатском расом Guiart-a. Haлазимо га дакле и ван Југославије. Ја сам га назвао Плавом динарском расом, или како бих сада рекли — Плавим динарским расним типом. Из истог разлога што Херцеговачки тип није згодно назвати Савским, мислим да и овом типу не одговара назив по Норикуму. Њега нарочито сретамо свуда онде где и класичну Динарску расу.



Српкиње класичног динарског и плавог динарског фенотипа

Плави динарски расни тип има светлу комплексију. Боја косе није сасвим плава већ више кестењавоплава, кестењавоплава са црвенкастим примесама, то је ''руса'' коса — црвенкастоплава, или жутоплава. Нарочито црвенкасте тонове видимо код бркова и браде. И кожа је јаче ружичаста и мање мрка од коже Динарског расног типа. Површински капиларни систем богатији је, разгранат, нарочито по образима. Комплексија нас потсећа на тонове Фенонордиског расног типа. Постоје и друге разлике између класичног и Плавог динарца. Оне на први мах нису толико фрапантне, али су у ствари веома карактеристичне и важне. Рекли смо да су код Динараца осетни прелази између фронталног и темпоралног дела главе, да су развијени надочни лукови. Код Плавог динарског типа те су одлике истакнуте; кости, сви прелази, све облине оштрије су, грубље. Услед развијености чела, нешто јаче истакнутог потиљка (не увек) индекс главе је нижи него што је код класичног Динарца (по једним подацима средња вредност 83,16!). Маљавост је нешто јаче развијена, чак би могли рећи да су Плави динарци рутави. Телесне су пропорције исте као и код Динарског типа, само што је тело још јаче издужено, телесна је висина за неколико милиметара виша.

Све нас то потсећа на Фенонордиске одлике. Ми би дакле унеколико могли да повежемо Динарску групу раса са Нордиском групом раса. Узгред да поменемо да је Р. Јеремић 1925 публиковао извесна своја антропометриска опажања из Тузланске области. И он налази светле високе људе. То је висока ксантобрахикефалија, како ју Јеремић назива према ранијој терминологији.

У многим нашим крајевима, у географски динарској области, у Шумадији, у Зети, постоји извесан константан наследни тип, дакле расни тип, који и морфолошки и физиогномски одговара -Динарском расном типу, само што му је телесна висина нижа (средња вредност једног низа од близу 30 особа око 168 см). Мислим да телесне пропорције овог типа одговарају пропорцијама класичне Динарске расе. Овај тип ниуком случају не може да се идентификује са Алписком расом. Пропорције главе и лица, физиогномија — осетно су динарске.

После детаљнијих испитивања моћи ћемо да дамо ближе карактеристике овог типа. Кад буду завршена испитивања које је започео у Француској Vallois a у Југославији Малеш о Динарској раси и њој блиским облицима, решиће се ово питање. За сада не бисмо хтели нарочито да истичемо овај тип ни нарочнто име да му дамо. Зваћемо га једноставно Динарским расним типом средње висине. Постоји још један такав динарски тип средње висине, само што му комплексија одговара пигментским тоновима Плавог динарског расног типа. Пропорције, хабитус, морфологија потпуно су динарске. Телесна висина, или је иста висини Динарског расног типа средње висине, или је за нешто мало мања (средња висина око 165 до 166 см). Карактеристична физиогномија је динарска, али са нешто лукавости, потсмеха, шале, са нечим шеретским, ерским. Ја бих стога овај плави динарски расни тип средње висине назвао — Ерским расним типом. Налазимо га у динарским крајевима, свуда онде где сусрећемо Плави динарски тип.

Поменућемо још један динароидни облик. Ако пратимо појаву горњих Динароида и у времену и у простору, уверићемо се да су то наследни облици, дакле константне расне форме. Да ли и овај последњи облик можемо сматрати константним наследним расним типом, то за сада не знам. Замислимо расни облик који у свему одговара Динарском типу средњег раста, само што су му дужице светле боје. Такав би тип одговарао Херцеговачком расном типу осим у висини тела. Овај Динарски светлооки расни тип средњег раста сусрео сам у Шумадији, Старој Црној Гори и у географски динарском региону, али, уколико сам прошао појединнм крајевима, само спорадички и ретко. Ово би укратко били Динариди и Динароиди, дакле Динарска група раса. А сад прелазимо на другу једну групу расних облика, за наше крајеве исто тако од нарочитог интереса, иако мање важну и по броју припадника слабију. То је МЕДИТЕРАНСКА ГРУПА РАСА…..

Написао: проф. Бранимир Малеш