Rudolf Hes's (1894-1987)
Kad god sam čitao i razmišljao o Rudolfu Hessu (zasigurno najčuvenijem "ratnom zločincu" na svetu), na pamet mi dolaze stihovi iz naše, srpske narodne junačke pesme o BANOVIĆ STRAHINJI: "Pomalo je takijih junaka, netko beše Strahinjiću Bane". Verovatni će mnogi dok čitaju ovo, pomisliti da preterujem. Ali to će pomisliti samo oni koji nisu upoznati sa životom, delom i sudbinom ovog časnog Nemca! Onaj koji zna ep o Strahinjiću Banu, a istovremeno je upoznat i sa Hessovom sudbinom, sigurno će naći sličnost u plemenitosti, časti, junaštvu i žrtvovanju ova dva izuzetna čoveka. Osim toga, pa ne rađaju se samo veliki ljudi u Srbiji, zar ne?
Rudof Hess je rođen 26. aprila 1894. godine u Egiptu kao sin nemačkog biznismena koji je poslovao u toj, tada engleskoj koloniji. Hessov otac je bio nacionalista, u svojoj kancelariji iznad radnog stola je držao veliki portret nemačkog Kajzera; i sasvim je sigurno da je u svojoj najranijoj mladosti od svog oca poprimio patriotske ideje. Školu je završio u nemačkoj Carevini, a kada je izbio Prvi svetski rat 1914. godine, dobrovoljno se prijavio za front. Skoro sam gledao na lokalnoj televiziji englesku seriju "Hitlerovi ljudi" koja se bavila Hessom. U toj seriji su najozbiljnije tvrdili da je bio ono što je bio, zato što nije "stigao da bude vojnik, jer se rat završio pre nego što je on mogao da učestvuje u njemu" - kakva odvratna laž. Prava istina je da je bio dobrovoljac na zapadnom frontu od prvih dana rata, i da je zbog svojih sposobnosti bio unapređen u poručnika. Takođe je zbog iskazane hrabrosti bio odlikovan Gvozdenim krstom, a bio je i ozbiljno ranjen. Zatim se opet dobrovoljno prijavio u ratnu avijaciju kao pilot, ali se rat u međuvremenu završio.Ipak mu je avijacija ostala velika strast, i njome se bavio kao sportom i hobijem.
Na jednom od ranih mitinga koje održala Nemačka Radnička Partija u zadnjoj sobi Sterneckebraua u Minhenu, Rudolf je po prvi put video Adolfa Hitlera i čuo njegov vatreni govor. Momentalno mu je na pamet pala misao: "Ovo je jedini čovek koji može da spasi Nemačku" - i odlučio je da se odmah učlani u Partiju. Od toga dana, Rudolf je bio među prvim Hitlerovim bliskim sledbenicima i saradnicima.
Normalno, pošto je bio aktivni Hitlerov saradnik od najranijih dana NS pokreta, sudbinski mu je bilo suđeno da deli zarobljeništvo sa svojim šefom u tvrđavi LANDSBERG posle neuspelog puča u Minhenu 1923. godine. Tokom tih zatvorskih meseci provedenih u Landsbergu, ova dva čoveka su zajedno proveli dosta vremena, i Rudolf je dobio izvanrednu priliku da upozna svet Hitlerovih ideja. Rudolf je bio i od velike pomoći Hitleru prilikom pisanja prvog dela "Mein Kampf"-a dok su bili zatvoreni u tvrđavi. Od 1925. godine postao je Fuhrerov lični sekretar i dobar prijatelj u privatnom životu. Adolf Hitler je čak bio i kum Hessovog sina WOLF RUDIGER HESS-a. A kako je vremenom rasla i NS partija, tako je rastao i posao i obaveza Fuhrera partije. Hessov zadatak je bio da oslobodi svog šefa dnevnog posla u vezi organizacije i vođeanja partije, a što je Hitleru davalo više vremena za veće zadatke.
Rudolf je 1933. godine naimenovan na funkciju ministra Reicha i zamenika Fuhrera kao vođe nacional socijalističke partije. Takođe je bio i član Tajnog kabinetskog saveta isto kao zamenik Fuhrera. Sve poluge partijske organizacije su bile u Hessovim rukama - prosto rečeno, on je bio čovek No.2 u N.S.D.A.P. Njegova nominacija za sedište u kabinetu je bila formalno priznanje apsolutne unije partije sa državom; i to je osiguravalo saradnju između različitih odelenja državne vlasti i raznih ogranaka partijske organizacije. Tada su nemačka država i N.S.D.A.P postali jedno, stapajući se u DRITTE REICH.
Rudolf Hess se nije često pojavljivajo u javnosti, jer je bio veoma skroman porodični čovek. Njegova skromna kancelarija u WILHELMSTRASSE pokazivala je karakter čoveka koji je bio zaokupljen radom na kome je bio angažovan. Ta kancelarija je bila ista ona koju je imao i u militantnoj fazi pokreta. Rudolf je voleo da radi u tajnosti i tišini, pokazujući javnosti jedino rezultate svog rada. Na taj način on je bio primer lične discipline i samopregora drugim vodećim službenicima N.S.D.A.P, pa nije nikakvo čudo što ga je Hitler bio odredio za svog zamenika i naslednika. Živeo je veoma mirnim i disciplinovanim životom: nikada nije pušio, pio ni plesao na prijemima i iznad svega je bio odan svojoj porodici - skroman neki čovek, kao što već rekoh!
Od trenutka kada je N.S.D.A.P preuzeo vlast u Nemačkoj, Hessov cilj je bio očuvanje principa NS partije čistim i nedirnutim, i da okupi sve članove partije ispod inspiracije ovih principa. Onda nije nikakvo iznenađenje što je Hess do kraja života ostao veran ovim nacional socijalističkim principima i N.S.D.A.P-u. Jednom prilikom je * rekao, što je bilo karakteristično za ovog skromnog čoveka: "Adolf Hitler me je postavio za svog zamenika, zato što on zna da sam naučio da gledam na ljude i politiku kroz njegove oči". Rudolf je sa svojim podređenim u partijskoj organizaciji imao prijateljski i spontan odnos. Često je znao da im kaže i ovo: "Nemojte samo da izdajete naređenja, već dođite do rezultata koji će unaprediti interese nacional socijalizma".
Nešto manje od mesec dana pre nego što je najefikasnija mašina u istoriji izvršila preventivni napad na komunistički SSSR, Hess je sam poleteo avionom sa aerodroma u blizini Minhena. To se desilo u subotu uveče 10. maja 1941. godine, Rudolf se uputio pravo ka Engleskoj. Bio je to poslednji pokušaj da se obezbedi mir u Evropi i spreči rat između dve sile, između Velike Britanije i Nemačke. Ali na žalost, vladajuća demokratska klasa Engleske, slobodni masoni i njihovi finansijeri-"odabrani", su bili naoštreni za rat (u kome oni naravno nisu prolivali svoju krv!) i imali su drugačije ideje od mirovnih predloga Rudolfa Hessa! Vinston Čerčil je našao da je ovaj Hessov plemeniti gest - smešan; i ocenio je da je ovaj odlučni pokušaj spasavanja evropske krvi "fanatično delo ludačkog ponašanja".
Rudolf Hess, idealista i posvećeni patriota Arijevske rase par excellance, suprotno svim međunarodnim konvencijama o mirovnim pregovorima bio je momentalno uhapšen i zatvoren. Pitam se kako bi sada izgledala istorija da su nerazumni Englezi pristali na nemačke mirovne predloge koje je sa sobom doneo Rudolf Hess? I kako bi se to odrazilo na našu srpsku sudbinu u II svetskom ratu? Da li bi onda Englezi i njihova MI6 nahuškala svoje pse u Kraljevini Jugoslaviji - masonske političare i oficirske budale - na martovski puč? Da li bi onda bilo "bolje rat, nego pakt", da li bi bilo aprilskog rata, komadanja Jugoslavije i stvaranja NDH? Da li bi i u tom slučaju bilo hrvatskog genocida nad našim narodom i Jasenovca? Gde bi onda bila KPJ i njene crvene bande ubica? Da li bi se '45. desio slom srpskih nacionalnih snaga i pobeda zlikovca Tita i 50 godina vladavine komunizma? I šta bi danas bilo?
Ali desilo se ono što se desilo! Suprotno i protivno Haškoj konvenciji, * je proglašen nenormalnim i zadržan kao ratni zarobljenik tokom celog rata, da bi na kraju bio izveden pred pobednièki sud u Nirnbergu. I pored toga što je na tom "sudu" nađeno da je Rudolf nedužan za ratna neprijateljstva, dobio je najokrutniju kaznu. Osuđen je na doživotni strogi zatvor, koji je robijao kao jedini zatvorenik zatvora SPANDAU u Zapadnom Berlinu sve do njegovog ubistva 1987. godine. Što se tiče samog osvetničkog suda pobednika u Nirnbergu, ne treba mnogo pričati o njegovoj pravednosti, nepristrasnosti i njegovoj "pravnoj" regularnosti... Dovoljno je reći samo da su na početku njegovog rada pobednici imali i ovakve izjave, bolje reći zahteve: sovjetski krvolok Staljin je u to vreme zahtevao 50 000 pogubljenja u Nemačkoj; američki predsednik Ruzvelt je izjavio da će na tom sudu kastrirati nemački narod, a američki general Ajzenhauer je za nemačke vođe tražio kaznu koja će biti "veća od smrti".
Upravo se to desilo Rudolfu Hessu; preko polovinu svoje zatvorske kazne je proveo sam u ćeliji-samici, i po stare dane njegovi tamničari su ga terali da radi prljave poslove po zatvoru, i nikada mu nisu dozvolili da dodirne svoga sina, ženu ili unuke. Iako je ovaj starac dugi niz godina bio jedini zatvorenik zatvora SPANDAU, on je tamo bio "zatvorenik broj 7"; sam zatvor je bio opasan visokim zidom sa bodljikavom žicom kroz koju je puštana struja. Ovaj zatvor je čuvalo oko četrdesetak savezničkih vojnika koji su se periodično menjali. Naravno, sve ove mere bezbednosti svih tih godina nisu bile zbog Hessa, koji sigurno ne bi imao gde da pobegne. Više su ove mere bile zbog toga da bi se radoznalci sprečili da uđu u Spandau i dopru do Hessa, i da nekome ne bi slučajno ispričao o svome letu u Englesku i o tome šta je predlagao Britanskoj vladi, t.j. kako je Drugi svetski rat mogao biti sprečen...
Pored toga, u ovom zatvoru su za vreme Hessovog izdržavanja kazne bili stalno zaposleni i sveštenici, kuvari, čuvari, čistačice, majstori, bolničari i lekari, ali nikada niko od njih nije bio Nemac. Mnogima od njih je bilo zabranjeno da razgovaraju sa Hessom, a i oni koji su to mogli, nisu smeli to da rade bez prisustva čuvara! Interesantno je da je tokom '70. godina jedan od dva Hessova lična kuvara bio i naš zemljak Slavoljub Zdravković - Srbin iz sela Tamniče kod Negotina. Rudolf Hess je voleo njegove kuvarske specijalitete, naročito sarmu. Ovaj čovek tvrdi da je sa "Starim" (kako ga je zvao) imao prijateljski odnos, i pored toga što su mu oca 1943. godine ubili Nemci. Eto, šta vam je sudbina...
Avgusta 1997. navršila se desetogodišnjica od smrti Rudolfa Hessa, ili još bolje rečeno od ubistva ovog MUČENIKA MIRA. Kako godine prolaze, tako sa njima raste gomila položenog cveća na Hessovom grobu, a broj mladih ljudi koji dolaze da mu odaju poštu povećava se svake godine. 1997. godine, hiljade nemačkih policajaca, kao da nemaju pametnija posla, postavili su barikade na putevima po celoj Nemačkoj da bi sprečili masovno okupljanje na grobu Rudolf Hessa. Istovremeno, specijalna policija je sprovela masovno hapšenje poznatih nacional socijalista, sprovodeći ovo delo na najopresivniji način nebi li zadovoljili svoje ZOG gospodare. Preko 400 nemačkih drugova je bilo zatvoreno bez ikakve optužbe, što je baš u stilu pravog demo(no)kratskog napada na slobodu. Jedini "zločin" ovih ljudi je bio u tome što su hteli da se poklone i odaju poštovanje jednom nesrećnom čoveku koji je hteo da spreči bratoubilački rat u Evropi. I pored zakona koji guše ljudsku slobodu i osećanja, a koje nameću izdajnici iz Bona (da bi zadovoljili svoje ZOG gazde), i pored nemilosrdnog proganjanja nacional socijalističkih patriota, sve više i više drugova iz celog Belog sveta dolazi da popuni redove obeležavanja godišnjice Hessovog ubistva od strane STAROG PORETKA (a koji se danas popularno zove NOVI SVETSKI POREDAK).
Čega se ovi ljudi toliko plaše? Pre pola veka, u svom besu "saveznici" su bombardovali Hitlerovu kuću na Alpima - čuveni BERGHOF, da bi '45. njene ruševine rasturili u paramparčad. Berlinski bunker, zadnje NS uporište u kome je Adolf Hitler i umro, takođe su zbrisali sa lica Zemlje. Šta ih to toliko užasava da su morali da demoliraju zatvor SPANDAU odmah posle Hessove smrti? Spomen ploču koja je dugi niz godina obeležavala mesto u Škotskoj gde se '41. godine spustio Rudolf Hess, 1993. godine je uz pratnju TV kamera srušio čekićem "macolom" azijat AAMAR ANWAR, tadašnji vođa škotske ANTI * LEAGUE. Tako je spomenik, podignut čoveku koji je uradio sve da ne dođe do međusobnog ubijanja Belaca, srušio jedan MANDOV. Čak su i Hessovu staru Luftwaffe uniformu u kojoj je bio zarobljen, a koja je bila čuvana sve ovo vreme, uništili u strahu pred mrtvim starcem. Čega se to toliko plaše? Ovo je veoma interesantno pitanje za razmišljanje. Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan: drug * je bio čovek iz naroda!
Zakleti nacional socijalista, koji nikada nije napustio svoju odanosti ideji, pokretu i Fuhreru, iako ga je to koštalo 46 godina gubitka slobode - od čega je 21 godinu proveo u najstrožijim zatvorskim uslovima. Odbio je da se odrekne bilo čega, kao što je odbio i da traži pomilovanje i milost od sila "pobednica" tako što bi pisao Papi, sovjetskom i američkom predsedniku, bitanskoj vladi i Kraljici, Svetskom jevrejskom kongresu - kao što su to uradili bivši šef Hitler Jugend-a BALDUR VON SHIRAK i ministar industrije III Reich-a ALBERT SCHPER (i koji su posle toga bili oslobođeni). Na sugestije da to uradi , * je kratko rekao: "Meni je moja čast važnija od moje slobode".
Ovako častan čovek - veran sebi i svojim ubeđenjima, teško da bilo koga može ostaviti ravnodušnim. U čast sećanja na ovog čoveka, svaki NS treba da se posveti našoj stvari i sledi njegov primer. Uradite pravu stvar i ne plašite se ničega! Nijedan pravi NS neće se odreći svojih ubeđenja radi sopstvene koristi, niti će se prepustiti saradnji sa neprijateljem. budite ponosni, budite pravi i pokažite neprijatelju pravo lice hrabrosti i lojalnosti. Spoznajte sami značenje: "Moja čast je moja vernost". Znajte da se niko nije suočio sa zatvaranjem kao što je to učinio Rudolf *, i neka vam njegova konačna reč na Nirnberškom sudu bude inspiracija:
"Za mene je bila čast da dugi niz godina mog života radim pod najvećim sinom koga je moja zemlja dala u hiljadu godina istorije. Čak i kada bih mogao, ja sigurno ne bih izbrisao ovu epizodu iz svog života. Ja sam srećan jer znam da sam ispunio svoju dužnost prema svom narodu - svoju dužnost kao Nemac, kao nacional socijalista i kao pravi sledbenik Fuhrera. Ne žalim za ničim! Kada bih mogao da ponovo proživim svoj život, uradio bih opet isto kao što sam i uradio, čak i kada bih znao da će to na kraju da me dovede do neizbežne smrti. Bez obzira šta će ljudsko biće da uradi, ja ću jednog dana stati ispred suda Večnosti. I pred njime ću da odgovaram, i znam da će me ON proglasiti nevinim".
Ovo su bile zadnje javne reči, koje su bile dozvoljene Rudolfu Hessu da ih izgovori...
Svi veliki ljudi i žene imaju jaka, ukorenjena ubeđenja i često baš ta jaka i nepokolebljiva ubeđenja čine tu posebnu veličinu u čoveku. Nije to nikakvo "fanatično ludilo" ako čovek želi da se kvaliteti njegove rase nastave. To je čisti biološki instinkt, sasvim sigurno nešto zbog čega ne treba nikoga optuživati. Ako se neko po današnjim standardima smatra FANATIKOM zato što je ponosan na svoj etnički identitet, nasleđe i tradiciju, fanatikom zato što toliko voli svoju naciju i rasu da je spreman da se bori za njen opstanak i što želi da obezbedi budućnost svojoj deci, onda moramo znati da bez takvog fanatizma među našom sopstvenom vrstom i našom evropskom kulturom - naš opstanak biće nemoguć.
Već je jednom rečeno da je čast ništa drugo nego slobodna, prekrasna i plemenita duša: eto takav je bio i Rudolf *, svetski šampion mira i oličenje Arijevske volje. Neka njegova odanost i žrtva nikada ne budu zaboravljeni, jer pomalo je takvih ljudi kao što beše RUDOLF *...
Napisao DEAR.
Srpski Front No. 2
Rudof Hess je rođen 26. aprila 1894. godine u Egiptu kao sin nemačkog biznismena koji je poslovao u toj, tada engleskoj koloniji. Hessov otac je bio nacionalista, u svojoj kancelariji iznad radnog stola je držao veliki portret nemačkog Kajzera; i sasvim je sigurno da je u svojoj najranijoj mladosti od svog oca poprimio patriotske ideje. Školu je završio u nemačkoj Carevini, a kada je izbio Prvi svetski rat 1914. godine, dobrovoljno se prijavio za front. Skoro sam gledao na lokalnoj televiziji englesku seriju "Hitlerovi ljudi" koja se bavila Hessom. U toj seriji su najozbiljnije tvrdili da je bio ono što je bio, zato što nije "stigao da bude vojnik, jer se rat završio pre nego što je on mogao da učestvuje u njemu" - kakva odvratna laž. Prava istina je da je bio dobrovoljac na zapadnom frontu od prvih dana rata, i da je zbog svojih sposobnosti bio unapređen u poručnika. Takođe je zbog iskazane hrabrosti bio odlikovan Gvozdenim krstom, a bio je i ozbiljno ranjen. Zatim se opet dobrovoljno prijavio u ratnu avijaciju kao pilot, ali se rat u međuvremenu završio.Ipak mu je avijacija ostala velika strast, i njome se bavio kao sportom i hobijem.
Na jednom od ranih mitinga koje održala Nemačka Radnička Partija u zadnjoj sobi Sterneckebraua u Minhenu, Rudolf je po prvi put video Adolfa Hitlera i čuo njegov vatreni govor. Momentalno mu je na pamet pala misao: "Ovo je jedini čovek koji može da spasi Nemačku" - i odlučio je da se odmah učlani u Partiju. Od toga dana, Rudolf je bio među prvim Hitlerovim bliskim sledbenicima i saradnicima.
Normalno, pošto je bio aktivni Hitlerov saradnik od najranijih dana NS pokreta, sudbinski mu je bilo suđeno da deli zarobljeništvo sa svojim šefom u tvrđavi LANDSBERG posle neuspelog puča u Minhenu 1923. godine. Tokom tih zatvorskih meseci provedenih u Landsbergu, ova dva čoveka su zajedno proveli dosta vremena, i Rudolf je dobio izvanrednu priliku da upozna svet Hitlerovih ideja. Rudolf je bio i od velike pomoći Hitleru prilikom pisanja prvog dela "Mein Kampf"-a dok su bili zatvoreni u tvrđavi. Od 1925. godine postao je Fuhrerov lični sekretar i dobar prijatelj u privatnom životu. Adolf Hitler je čak bio i kum Hessovog sina WOLF RUDIGER HESS-a. A kako je vremenom rasla i NS partija, tako je rastao i posao i obaveza Fuhrera partije. Hessov zadatak je bio da oslobodi svog šefa dnevnog posla u vezi organizacije i vođeanja partije, a što je Hitleru davalo više vremena za veće zadatke.
Rudolf je 1933. godine naimenovan na funkciju ministra Reicha i zamenika Fuhrera kao vođe nacional socijalističke partije. Takođe je bio i član Tajnog kabinetskog saveta isto kao zamenik Fuhrera. Sve poluge partijske organizacije su bile u Hessovim rukama - prosto rečeno, on je bio čovek No.2 u N.S.D.A.P. Njegova nominacija za sedište u kabinetu je bila formalno priznanje apsolutne unije partije sa državom; i to je osiguravalo saradnju između različitih odelenja državne vlasti i raznih ogranaka partijske organizacije. Tada su nemačka država i N.S.D.A.P postali jedno, stapajući se u DRITTE REICH.
Rudolf Hess se nije često pojavljivajo u javnosti, jer je bio veoma skroman porodični čovek. Njegova skromna kancelarija u WILHELMSTRASSE pokazivala je karakter čoveka koji je bio zaokupljen radom na kome je bio angažovan. Ta kancelarija je bila ista ona koju je imao i u militantnoj fazi pokreta. Rudolf je voleo da radi u tajnosti i tišini, pokazujući javnosti jedino rezultate svog rada. Na taj način on je bio primer lične discipline i samopregora drugim vodećim službenicima N.S.D.A.P, pa nije nikakvo čudo što ga je Hitler bio odredio za svog zamenika i naslednika. Živeo je veoma mirnim i disciplinovanim životom: nikada nije pušio, pio ni plesao na prijemima i iznad svega je bio odan svojoj porodici - skroman neki čovek, kao što već rekoh!
Od trenutka kada je N.S.D.A.P preuzeo vlast u Nemačkoj, Hessov cilj je bio očuvanje principa NS partije čistim i nedirnutim, i da okupi sve članove partije ispod inspiracije ovih principa. Onda nije nikakvo iznenađenje što je Hess do kraja života ostao veran ovim nacional socijalističkim principima i N.S.D.A.P-u. Jednom prilikom je * rekao, što je bilo karakteristično za ovog skromnog čoveka: "Adolf Hitler me je postavio za svog zamenika, zato što on zna da sam naučio da gledam na ljude i politiku kroz njegove oči". Rudolf je sa svojim podređenim u partijskoj organizaciji imao prijateljski i spontan odnos. Često je znao da im kaže i ovo: "Nemojte samo da izdajete naređenja, već dođite do rezultata koji će unaprediti interese nacional socijalizma".
Nešto manje od mesec dana pre nego što je najefikasnija mašina u istoriji izvršila preventivni napad na komunistički SSSR, Hess je sam poleteo avionom sa aerodroma u blizini Minhena. To se desilo u subotu uveče 10. maja 1941. godine, Rudolf se uputio pravo ka Engleskoj. Bio je to poslednji pokušaj da se obezbedi mir u Evropi i spreči rat između dve sile, između Velike Britanije i Nemačke. Ali na žalost, vladajuća demokratska klasa Engleske, slobodni masoni i njihovi finansijeri-"odabrani", su bili naoštreni za rat (u kome oni naravno nisu prolivali svoju krv!) i imali su drugačije ideje od mirovnih predloga Rudolfa Hessa! Vinston Čerčil je našao da je ovaj Hessov plemeniti gest - smešan; i ocenio je da je ovaj odlučni pokušaj spasavanja evropske krvi "fanatično delo ludačkog ponašanja".
Rudolf Hess, idealista i posvećeni patriota Arijevske rase par excellance, suprotno svim međunarodnim konvencijama o mirovnim pregovorima bio je momentalno uhapšen i zatvoren. Pitam se kako bi sada izgledala istorija da su nerazumni Englezi pristali na nemačke mirovne predloge koje je sa sobom doneo Rudolf Hess? I kako bi se to odrazilo na našu srpsku sudbinu u II svetskom ratu? Da li bi onda Englezi i njihova MI6 nahuškala svoje pse u Kraljevini Jugoslaviji - masonske političare i oficirske budale - na martovski puč? Da li bi onda bilo "bolje rat, nego pakt", da li bi bilo aprilskog rata, komadanja Jugoslavije i stvaranja NDH? Da li bi i u tom slučaju bilo hrvatskog genocida nad našim narodom i Jasenovca? Gde bi onda bila KPJ i njene crvene bande ubica? Da li bi se '45. desio slom srpskih nacionalnih snaga i pobeda zlikovca Tita i 50 godina vladavine komunizma? I šta bi danas bilo?
Ali desilo se ono što se desilo! Suprotno i protivno Haškoj konvenciji, * je proglašen nenormalnim i zadržan kao ratni zarobljenik tokom celog rata, da bi na kraju bio izveden pred pobednièki sud u Nirnbergu. I pored toga što je na tom "sudu" nađeno da je Rudolf nedužan za ratna neprijateljstva, dobio je najokrutniju kaznu. Osuđen je na doživotni strogi zatvor, koji je robijao kao jedini zatvorenik zatvora SPANDAU u Zapadnom Berlinu sve do njegovog ubistva 1987. godine. Što se tiče samog osvetničkog suda pobednika u Nirnbergu, ne treba mnogo pričati o njegovoj pravednosti, nepristrasnosti i njegovoj "pravnoj" regularnosti... Dovoljno je reći samo da su na početku njegovog rada pobednici imali i ovakve izjave, bolje reći zahteve: sovjetski krvolok Staljin je u to vreme zahtevao 50 000 pogubljenja u Nemačkoj; američki predsednik Ruzvelt je izjavio da će na tom sudu kastrirati nemački narod, a američki general Ajzenhauer je za nemačke vođe tražio kaznu koja će biti "veća od smrti".
Upravo se to desilo Rudolfu Hessu; preko polovinu svoje zatvorske kazne je proveo sam u ćeliji-samici, i po stare dane njegovi tamničari su ga terali da radi prljave poslove po zatvoru, i nikada mu nisu dozvolili da dodirne svoga sina, ženu ili unuke. Iako je ovaj starac dugi niz godina bio jedini zatvorenik zatvora SPANDAU, on je tamo bio "zatvorenik broj 7"; sam zatvor je bio opasan visokim zidom sa bodljikavom žicom kroz koju je puštana struja. Ovaj zatvor je čuvalo oko četrdesetak savezničkih vojnika koji su se periodično menjali. Naravno, sve ove mere bezbednosti svih tih godina nisu bile zbog Hessa, koji sigurno ne bi imao gde da pobegne. Više su ove mere bile zbog toga da bi se radoznalci sprečili da uđu u Spandau i dopru do Hessa, i da nekome ne bi slučajno ispričao o svome letu u Englesku i o tome šta je predlagao Britanskoj vladi, t.j. kako je Drugi svetski rat mogao biti sprečen...
Pored toga, u ovom zatvoru su za vreme Hessovog izdržavanja kazne bili stalno zaposleni i sveštenici, kuvari, čuvari, čistačice, majstori, bolničari i lekari, ali nikada niko od njih nije bio Nemac. Mnogima od njih je bilo zabranjeno da razgovaraju sa Hessom, a i oni koji su to mogli, nisu smeli to da rade bez prisustva čuvara! Interesantno je da je tokom '70. godina jedan od dva Hessova lična kuvara bio i naš zemljak Slavoljub Zdravković - Srbin iz sela Tamniče kod Negotina. Rudolf Hess je voleo njegove kuvarske specijalitete, naročito sarmu. Ovaj čovek tvrdi da je sa "Starim" (kako ga je zvao) imao prijateljski odnos, i pored toga što su mu oca 1943. godine ubili Nemci. Eto, šta vam je sudbina...
Avgusta 1997. navršila se desetogodišnjica od smrti Rudolfa Hessa, ili još bolje rečeno od ubistva ovog MUČENIKA MIRA. Kako godine prolaze, tako sa njima raste gomila položenog cveća na Hessovom grobu, a broj mladih ljudi koji dolaze da mu odaju poštu povećava se svake godine. 1997. godine, hiljade nemačkih policajaca, kao da nemaju pametnija posla, postavili su barikade na putevima po celoj Nemačkoj da bi sprečili masovno okupljanje na grobu Rudolf Hessa. Istovremeno, specijalna policija je sprovela masovno hapšenje poznatih nacional socijalista, sprovodeći ovo delo na najopresivniji način nebi li zadovoljili svoje ZOG gospodare. Preko 400 nemačkih drugova je bilo zatvoreno bez ikakve optužbe, što je baš u stilu pravog demo(no)kratskog napada na slobodu. Jedini "zločin" ovih ljudi je bio u tome što su hteli da se poklone i odaju poštovanje jednom nesrećnom čoveku koji je hteo da spreči bratoubilački rat u Evropi. I pored zakona koji guše ljudsku slobodu i osećanja, a koje nameću izdajnici iz Bona (da bi zadovoljili svoje ZOG gazde), i pored nemilosrdnog proganjanja nacional socijalističkih patriota, sve više i više drugova iz celog Belog sveta dolazi da popuni redove obeležavanja godišnjice Hessovog ubistva od strane STAROG PORETKA (a koji se danas popularno zove NOVI SVETSKI POREDAK).
Čega se ovi ljudi toliko plaše? Pre pola veka, u svom besu "saveznici" su bombardovali Hitlerovu kuću na Alpima - čuveni BERGHOF, da bi '45. njene ruševine rasturili u paramparčad. Berlinski bunker, zadnje NS uporište u kome je Adolf Hitler i umro, takođe su zbrisali sa lica Zemlje. Šta ih to toliko užasava da su morali da demoliraju zatvor SPANDAU odmah posle Hessove smrti? Spomen ploču koja je dugi niz godina obeležavala mesto u Škotskoj gde se '41. godine spustio Rudolf Hess, 1993. godine je uz pratnju TV kamera srušio čekićem "macolom" azijat AAMAR ANWAR, tadašnji vođa škotske ANTI * LEAGUE. Tako je spomenik, podignut čoveku koji je uradio sve da ne dođe do međusobnog ubijanja Belaca, srušio jedan MANDOV. Čak su i Hessovu staru Luftwaffe uniformu u kojoj je bio zarobljen, a koja je bila čuvana sve ovo vreme, uništili u strahu pred mrtvim starcem. Čega se to toliko plaše? Ovo je veoma interesantno pitanje za razmišljanje. Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan: drug * je bio čovek iz naroda!
Zakleti nacional socijalista, koji nikada nije napustio svoju odanosti ideji, pokretu i Fuhreru, iako ga je to koštalo 46 godina gubitka slobode - od čega je 21 godinu proveo u najstrožijim zatvorskim uslovima. Odbio je da se odrekne bilo čega, kao što je odbio i da traži pomilovanje i milost od sila "pobednica" tako što bi pisao Papi, sovjetskom i američkom predsedniku, bitanskoj vladi i Kraljici, Svetskom jevrejskom kongresu - kao što su to uradili bivši šef Hitler Jugend-a BALDUR VON SHIRAK i ministar industrije III Reich-a ALBERT SCHPER (i koji su posle toga bili oslobođeni). Na sugestije da to uradi , * je kratko rekao: "Meni je moja čast važnija od moje slobode".
Ovako častan čovek - veran sebi i svojim ubeđenjima, teško da bilo koga može ostaviti ravnodušnim. U čast sećanja na ovog čoveka, svaki NS treba da se posveti našoj stvari i sledi njegov primer. Uradite pravu stvar i ne plašite se ničega! Nijedan pravi NS neće se odreći svojih ubeđenja radi sopstvene koristi, niti će se prepustiti saradnji sa neprijateljem. budite ponosni, budite pravi i pokažite neprijatelju pravo lice hrabrosti i lojalnosti. Spoznajte sami značenje: "Moja čast je moja vernost". Znajte da se niko nije suočio sa zatvaranjem kao što je to učinio Rudolf *, i neka vam njegova konačna reč na Nirnberškom sudu bude inspiracija:
"Za mene je bila čast da dugi niz godina mog života radim pod najvećim sinom koga je moja zemlja dala u hiljadu godina istorije. Čak i kada bih mogao, ja sigurno ne bih izbrisao ovu epizodu iz svog života. Ja sam srećan jer znam da sam ispunio svoju dužnost prema svom narodu - svoju dužnost kao Nemac, kao nacional socijalista i kao pravi sledbenik Fuhrera. Ne žalim za ničim! Kada bih mogao da ponovo proživim svoj život, uradio bih opet isto kao što sam i uradio, čak i kada bih znao da će to na kraju da me dovede do neizbežne smrti. Bez obzira šta će ljudsko biće da uradi, ja ću jednog dana stati ispred suda Večnosti. I pred njime ću da odgovaram, i znam da će me ON proglasiti nevinim".
Ovo su bile zadnje javne reči, koje su bile dozvoljene Rudolfu Hessu da ih izgovori...
Svi veliki ljudi i žene imaju jaka, ukorenjena ubeđenja i često baš ta jaka i nepokolebljiva ubeđenja čine tu posebnu veličinu u čoveku. Nije to nikakvo "fanatično ludilo" ako čovek želi da se kvaliteti njegove rase nastave. To je čisti biološki instinkt, sasvim sigurno nešto zbog čega ne treba nikoga optuživati. Ako se neko po današnjim standardima smatra FANATIKOM zato što je ponosan na svoj etnički identitet, nasleđe i tradiciju, fanatikom zato što toliko voli svoju naciju i rasu da je spreman da se bori za njen opstanak i što želi da obezbedi budućnost svojoj deci, onda moramo znati da bez takvog fanatizma među našom sopstvenom vrstom i našom evropskom kulturom - naš opstanak biće nemoguć.
Već je jednom rečeno da je čast ništa drugo nego slobodna, prekrasna i plemenita duša: eto takav je bio i Rudolf *, svetski šampion mira i oličenje Arijevske volje. Neka njegova odanost i žrtva nikada ne budu zaboravljeni, jer pomalo je takvih ljudi kao što beše RUDOLF *...
Napisao DEAR.
Srpski Front No. 2
No comments:
Post a Comment