Смрт Пре Бесчашћа

Napisao:

DAVID W. MYATT

PREVEO:Dragan Nikolić

Часна особа - то јест, неко ко живи и делује као Аријевац – је спремна да умре за част. Такви појединци су тим племенити и цивилизовани – они верују у и прихватају принципе Смрти Пре Бесчашћа. За такве појединце, то није слоган, политички или било какав други – то је искрени израз онога како они осећају сам живот, и онога што им је најважније. Част изражава суштину онога што би требало бити Аријевац.

Сама част је постављање племенитих стандарда личног понашања и личног владања, и ти стандарди излазе из потраге за личном изврсношћу – то јест, од оданости и од разумевања и тежње ка дужности, без обзира на проблеме или личне тешкоће које то укључује. Неко ко тако тежи да ради своје идеалистичке дужности је неко ко отелотворује оно што је најбоље, оно што је изврсно.

Живети и деловати као Аријевац - то јест, са племенитошћу карактера – значи придржавати се и живети по тим принципима Смрти Пре Бесчашћа. Ништа друго није важније – нити лична срећа, нити лична љубав, нити лична удобност и богатство.

Овај принцип изражава дух, или етос, Аријевског ратника, и бити Аријевац значи живети као такав ратник, било колико кратко време. За праве Аријевце, лична част је важнија него њихови лични животи. Оно што је битно није колико дуго неко живи – већ интензитет живота док живи, основна животност самог живота. Прави Аријевац ће пре живети као бог – слободан и моћан – за кратко време, него живети дуго време као слуга.

Појединац постаје истински слободан и јак када прихвати принципе Смрти Пре Бесчашћа и када живи свој живот у складу са тим. Част ослобађа појединца, омогућујући му да искуси божански потенцијал свог личног живота. Пар недеља, или чак дана, проведених у правом животу – у борби или истраживању против изопачености - вреди много година обичног земаљског живота.

Уобичајени, модерни, живот је постао укроћен и досадан – направљен за и производ је масовне-производње под-људи који су ретко ако су и икада осетили животност бога, то значи да тежи против изопачености са својим личним животом у равнотежи. Такви под-људи знају мало или не знају ништа о части, и мало или ништа о борби, о тој здравој пожуди за славом, тој здравој пожуди за авантуром која води и која је водила већину ратника.

Такви под-људи нису спремни да дају своје животе зарад такве славе, зарад такве авантуре и зарад своје личне части. Такви под-људи би радије “били срећни” и да живе дуго времена тако да буду себични, слабашни и декадентно задовољавајући сами себе.

Прави ратник жели да умре са оружјем у својим рукама и мртвим непријатељима око њега. Он жели да ликује опет и опет у тим драгоценим, животним, божанским покретима када је смрт могућа и где он може варати смрт опет својим личним јунаштвом својом личном вештином, својим личним ликујућим пркосом. Прави ратник често жуди за непријатељем или многим непријатељима да покуша и нападне их док ходају “на улицама” или било где се може сусрести са њима са свирепом вољом. Они не брину да ли ће умрети у поступку – заиста, они би у својој искрености волели да умру на такав начин, борбени и пркосни до краја, они ће покушати и убити и озбиљно повредити што више нападача могу.

Сви здрави Аријевци би требало да се осећају на овај начин. Они сви требају бити спремни и вољни да бране себе, и спремни и вољни да умру у поступку. Они сви требају више волети обрачун и авантуру од земаљског, досадног “посла”. Наравно, већина нашег сопственог Аријевског народа изгледа да не разуме више то – нека свако осећа овај ратнички дух унутар њега. Они ће рећи нешто као - “он има жељу да умре”; или “он је луд”. Онда ће се они вратити својим протраћеним животима – било као слуге тиранског Система, или као бескорисни под-људи зависни за задовољавање себе самих.

Оно што сваки здрави појединац не жели је да умре од старости, оронуо и слаб, без тога да је постигао славу или урадио дела на која би био поносан. Боље је умрети млад тежећи ка слави него умрети стар без славе. Већина људи ових дана изгледа да живи дуго. Ратнички начин је за човека да тежи да се ожени млад, да тежи да буде отац што је више деце могуће и после тога да тежи да се бори у озбиљној или опасној потрази за авантуром. Аријевски ратници имају Аријевски дух – они желе да живе као богови радије него да животаре досадне животе; они желе славу, не тежак рад; они желе авантуру, не рутину. Аријевски ратник, ако је заробљен од непријатеља, увек тежи да побегне, и увек тежи да пркоси својим чуварима, као што би Аријевски ратник пре умро покушавајући да побегне него да живи као затворена животиња или дозволити себи да буде понижаван и поражен. У суштини, Аријевски ратник је полу дивљи, и не може бити кротак.

Треба понављати опет и опет док већина нашег сопственог народа не схвати то, оно што је суштински важно је да живимо, понашамо се и умремо као Аријевци – са достојанством, чашћу и тежити да оставимо нешто вредно и племенито иза или радити славна дела у потери за дужношћу.

Наша борба није у вези неког политичког програма или у вези неке политичке идеје. Она је у вези нашег јединственог Аријевског духа – она је о томе да се буде Аријевац, и има слобода да се живи као Аријевац. Наша борба је у прављењу наших људи да опет буду Аријевци, и стварању правог Аријевског друштва. Наша борба је о томе да се буде частан и тим радити наше племените дужности. Наша основна дужност је да тежимо за изврсношћу, за саме нас и нашу расу, и тако тежећи да испунмо сврху наших живота – ми смо наставак рада еволуције коју ми, као појединци, представљамо, и коју наша сопствена раса представља.

Ми тежимо ка изврсношћу када се удружимо у групу да тражимо авантуре и освајања, или да се боримо против наших непријатеља: за то ми морамо да превазиђемо препреке, тешкоће и изазове кроз снагу, кроз тријумф наше организоване воље – то јест, кроз другарство и само-дисциплину. Ми тежимо ка изврсношћу када тежимо да будемо најбољи, и када ми тежимо да уздигнемо, да унапредимо даље, наш сопствени народ, нашу сопствену расу, помажући или учествовајући да створимо часно, племенито друштво за њих да живе у њему.

Ми смо најбоље од наше расе када ми отелотворујемо наш Аријевски ратнички дух – када смо ми поносни, и пркосни, као Аријевци, и када се ми придржавамо и живимо по принципима Смрти Пре Бесчашћа. Ми смо под-људи и не-Аријевци када ставимо нашу личну срећу , наше лично задовољсто, пре части и дужности, и када се плашимо да умремо за идеал.

Питање које морамо поставити себи – и другима – је: “Да ли смо ми, да сте ви, да ли си ти, вољан да будеш припитомљен и поробљен?” Ако нисмо спремни да будемо поробљени, ми морамо поново открити наше ратничко наслеђе, наш ратнички дух – и живети по Аријевским принципима “Смрт Пре Бесчашћа!”

Ако ми заиста живимо наше сопствене животе по том Аријевском, ратничком, принципу, и ако се удружимо заједно у правом другарству у организацији која заиста изражава наш Аријевски дух, онда су наши Ционистички непријатељи беспомоћни. Сва њихова снага, сав њихов утицај, сви њихови закони, нису од користи. Они могу забранити наше организације; они могу покушати да забране нашу литературу, али они не могу обезаконити и потиснути наш Аријевски дух – са тим пркосним духом, ми ћемо створити другу организацију, произвести више литературе, и наставити да се боримо док се коначна победа не постигне.

Једноставна истина која се мора запамтити је да је Национал-Социјализам пут Аријевских ратника! Суштински, Национал-Социјалистичко друштво је организована воља Аријевске расе. Бити Национал-Социјалиста, тежити да створите Национал-Социјалистичку револуцију кроз подржавање борбе Национал-Социјалистичке организације, ми бивамо Аријевци. Све друго од чистог и отвореног Национал-Социјализма је не-Аријевски, и нечастан компромис са нашим непријатељима.