RASE NE POSTOJE
Naučni odgovor na rašireni sofizam
UVOD
Rasno pitanje je pitanje koje se obično koristi u ekstremnom maniru: između 1800 i 1945 god. određeni broj teorija je precenjivao uticaj rase ili razlike između ljudskih rasa. Tokom tog perioada „Rasni Nacionalizam“ je bio norma, a „Rasni Nacionalizam“ je bio izuzetak. Od 1945.g., u velikoj meri kao rezultat sećanja na nacizam, dešava se sasvim suprotno: rasne razlike se poriču ili minimalizuju. Došlo se do tačke gde neki ljudi tvrde da rase uopšte i ne postoje (sasvim je kontradiktorno da takvi ljudi koji tvrde da rase nepostoje, često zahtevaju da ljudi različitih rasa treba da se pomešaju – što je stvarno čudno, jer ako rase nepostoje, onda i nema rasa koje bi trebale da se pomešaju!). Drugačiji pristup je zagovaranje tvrdnje da je rasa „socijalni proizvod“, „lingvistiška odrednica“ ili čak „eurocentrična forma represije“.
Od 1960-ih pa na ovamo, naučnici su odigrali važnu ulugu u delegitimizaciji koncepta rase: Ashley Montague, Richard Lowantine, Leon Kamin, Stephen Jay Gould, Andre Langaney, Albert Jacquard, itd... Ovi pisci su se najčešće oslanjali na lažne intrepretacije molekularne biologije i na logične greške koje su proizašle iz njihovih ideoloških predrasuda. Predmet ovog eseja je da pogleda na činjenice koje nam govore naučna otkrića o rasnim razlikama i da odgovori na najčešći sofizam koji se trenutno pojavljuje kada se govori o rasi.
POREKLA LJUDSKE RAZLIČITOSTI
1. Sile Evolucije
Prema Kreativističko-Bibliskom modelu, rase su čisto izolovane tvorevine koje su se same reprodukovale na isti način kroz istoriju kao potomci Sema, Hama i Jafeta. Ipak u stvarnosti, rasa je razvijena kroz procese selekcije najboljih i najnaprednijih varijacija u datim okruženjima. Faktori koji rade u procesu evolucije rasa su:
• Prirodna Selekcija (određeni pojedinci, više adaptirani od ostalih na okolnosti okoline, prenose svoje gene iz opšteg posebnog nasleđa) Polna Selekcija ( kriterijumi odabira drugog člana iste vrste).
• Migracija (ljudske vrste su pokretljive, čovek je kolonizovao čitavu planetu; geografska izolacija različitih grupa istih vrsta povećava njihove posebnosti na račun homogenosti koju imaju od zajedničkih predaka – kao što je to slučaj Baska).
• Genetska Usmerenost (statistički zakon genetskih komponenti populacije): nesigurni nivo varijacije prohodnosti određenih gena u populaciji. Što je manja populacija na početku pojave vrsta ili tokom određene faze u evoluciji, to su važniji efekti usmerenosti).
• Mutacija (genom je nestabilan: određeni geni mutiraju iz jedne u drugu generaciju, dajući alelomorfične varijacije, što će reći prisustvo različitih formi istog predačkog gena).
• Izbor Partnera (podudarnost u selekciji: u slučaju svih vrsta sa seksualnim karakteristikama, pojedinci teže sparivanju sa onima koji su im genetski bliži).
AUSTRALISKI ABORIDZANI
Naučni odgovor na rašireni sofizam
UVOD
Rasno pitanje je pitanje koje se obično koristi u ekstremnom maniru: između 1800 i 1945 god. određeni broj teorija je precenjivao uticaj rase ili razlike između ljudskih rasa. Tokom tog perioada „Rasni Nacionalizam“ je bio norma, a „Rasni Nacionalizam“ je bio izuzetak. Od 1945.g., u velikoj meri kao rezultat sećanja na nacizam, dešava se sasvim suprotno: rasne razlike se poriču ili minimalizuju. Došlo se do tačke gde neki ljudi tvrde da rase uopšte i ne postoje (sasvim je kontradiktorno da takvi ljudi koji tvrde da rase nepostoje, često zahtevaju da ljudi različitih rasa treba da se pomešaju – što je stvarno čudno, jer ako rase nepostoje, onda i nema rasa koje bi trebale da se pomešaju!). Drugačiji pristup je zagovaranje tvrdnje da je rasa „socijalni proizvod“, „lingvistiška odrednica“ ili čak „eurocentrična forma represije“.
Od 1960-ih pa na ovamo, naučnici su odigrali važnu ulugu u delegitimizaciji koncepta rase: Ashley Montague, Richard Lowantine, Leon Kamin, Stephen Jay Gould, Andre Langaney, Albert Jacquard, itd... Ovi pisci su se najčešće oslanjali na lažne intrepretacije molekularne biologije i na logične greške koje su proizašle iz njihovih ideoloških predrasuda. Predmet ovog eseja je da pogleda na činjenice koje nam govore naučna otkrića o rasnim razlikama i da odgovori na najčešći sofizam koji se trenutno pojavljuje kada se govori o rasi.
POREKLA LJUDSKE RAZLIČITOSTI
1. Sile Evolucije
Prema Kreativističko-Bibliskom modelu, rase su čisto izolovane tvorevine koje su se same reprodukovale na isti način kroz istoriju kao potomci Sema, Hama i Jafeta. Ipak u stvarnosti, rasa je razvijena kroz procese selekcije najboljih i najnaprednijih varijacija u datim okruženjima. Faktori koji rade u procesu evolucije rasa su:
• Prirodna Selekcija (određeni pojedinci, više adaptirani od ostalih na okolnosti okoline, prenose svoje gene iz opšteg posebnog nasleđa) Polna Selekcija ( kriterijumi odabira drugog člana iste vrste).
• Migracija (ljudske vrste su pokretljive, čovek je kolonizovao čitavu planetu; geografska izolacija različitih grupa istih vrsta povećava njihove posebnosti na račun homogenosti koju imaju od zajedničkih predaka – kao što je to slučaj Baska).
• Genetska Usmerenost (statistički zakon genetskih komponenti populacije): nesigurni nivo varijacije prohodnosti određenih gena u populaciji. Što je manja populacija na početku pojave vrsta ili tokom određene faze u evoluciji, to su važniji efekti usmerenosti).
• Mutacija (genom je nestabilan: određeni geni mutiraju iz jedne u drugu generaciju, dajući alelomorfične varijacije, što će reći prisustvo različitih formi istog predačkog gena).
• Izbor Partnera (podudarnost u selekciji: u slučaju svih vrsta sa seksualnim karakteristikama, pojedinci teže sparivanju sa onima koji su im genetski bliži).
AUSTRALISKI ABORIDZANI2. Razvoj Rasne Nauke: od poligenetike do monogenetike
Još iz antičkih vremena pisci su pominjali postojanje različitih rasa (Homer, Herodot, Hipokrat, Aristotel). Psihološke i fizičke razlike su generalno bile pripisivane faktorima socijalne i fizičke okoline. Naučno proučavanje rasa u stvarnosti počinje u 18 veku, prvu veliku klasifikaciju rasa je učinio švedski botaničar Carl von Linne (1707 – 1778), otac taksonomije. Johann Friedrich Blumenbach (1752 – 1840) profesor i otac nauke o kraniologiji bio je prvi koji je indetifikovao 4 osnovne ljudske rase, klasifikacija koja je i danas naširoko prihvaćena, naime: Kavkazoidi, Mongoloidi, Nigridi i Austrolaidi. Na osnovu ovih klasifikacija, fizički antropolozi i rasni karakterolozi su napravili razliku između brojnih pod-rasa (na primer u slučaju Bele, EuroArijevske rase postoje 5 bazična pod-tipa: Nordiski, Istočno Baltički, Alpinski, Dinarski i Mediteranski). U trenutke, što će reći na početku industriske revolucije, široko raširena seljačka populacija bila je mnogo manje pomešana nego što je to danas slučaj. Kriterijumi za kvalifikaciju su bili osnovno fizički (somatometrični i osteometrični, boja kože, boja i oblik očiju, boja i tekstura kose, visina, profil, kefalični indeks i tako dalje); pored toga postojalo je psihološko razmatranja koje je bilo mnogo više subjektivno i ne naučno (naprimer stanovišta da je Žuta rasa okrutna i podmukla, Crna rasa je ljutog temperamenta i lenja....).
Još iz antičkih vremena pisci su pominjali postojanje različitih rasa (Homer, Herodot, Hipokrat, Aristotel). Psihološke i fizičke razlike su generalno bile pripisivane faktorima socijalne i fizičke okoline. Naučno proučavanje rasa u stvarnosti počinje u 18 veku, prvu veliku klasifikaciju rasa je učinio švedski botaničar Carl von Linne (1707 – 1778), otac taksonomije. Johann Friedrich Blumenbach (1752 – 1840) profesor i otac nauke o kraniologiji bio je prvi koji je indetifikovao 4 osnovne ljudske rase, klasifikacija koja je i danas naširoko prihvaćena, naime: Kavkazoidi, Mongoloidi, Nigridi i Austrolaidi. Na osnovu ovih klasifikacija, fizički antropolozi i rasni karakterolozi su napravili razliku između brojnih pod-rasa (na primer u slučaju Bele, EuroArijevske rase postoje 5 bazična pod-tipa: Nordiski, Istočno Baltički, Alpinski, Dinarski i Mediteranski). U trenutke, što će reći na početku industriske revolucije, široko raširena seljačka populacija bila je mnogo manje pomešana nego što je to danas slučaj. Kriterijumi za kvalifikaciju su bili osnovno fizički (somatometrični i osteometrični, boja kože, boja i oblik očiju, boja i tekstura kose, visina, profil, kefalični indeks i tako dalje); pored toga postojalo je psihološko razmatranja koje je bilo mnogo više subjektivno i ne naučno (naprimer stanovišta da je Žuta rasa okrutna i podmukla, Crna rasa je ljutog temperamenta i lenja....).
ARMENOIDNE JERMENKE SA KAVKAZA
Velika debata u 19 veku i početkom dvadesetog se vodila oko poligeneze i monogeneze. Za teoretičare poligeneze (najčuveniji je Samuel Georg Morton 1799 – 1851, a kasnije Coon i Weidenreich) ljudske rase su različite vrste, koje su ili proizišle iz različitih odeljaka sa „drveta“ ili od degenerisanih tipova Bele rase. Ovakva nagađanja su se pokazala kao netačna i sada je prihvaćena teorija monogenetike, pre svega zato što je kolonizacija uskoro obezbedila dokaze da inter-rasno mešanje različtih ljudskih rasa proizvodi plodne potomke.
3. Eva iz Afrike i Multiregionalna teorija
Postoje 2 velike naučne teorije o početku čoveka: prva je teorija „Poreklo iz Afrike“, a druga je multiregionalna teorija, teorija o poreklu iz Afrike je podržana od strane naučnika genetičara (kao i od medija!). Teorija je lansirana 1987.g. na osnovu rada Rebecc Cann, Mark Stonekinga i Allan Wilsona na mitočondrijalnoj DNK, što je potvrđeno odvojenim proučavanjem nuklerane DNK i Y hromozoma. Prema ovoj teoriji moderan čovek, ovde označen kao Homo Sapiens Sapiens relativno je evoluirao skoro u Africi (pre 100000/250000 godina). Nove vrste su zamenile sve ostale, ustvari Homo Sapiens Neanderthalensisa u Evropi. Metod istraživanja koji se ovde primenjuje sastoji se iz toga da se rekonstruiše model evolucione istorije tako što će se upoređivati genom živeće populacije i merenjem genetske razdaljine (alelomorfična varijacija), podrazumevajući da je tu regularna stopa genetske mutacije (molekularni sat) i tako iscrtati „moguće“ poligenetsko stablo čovečanstva („moguće“ ovde znači da se računa sa bar mogućom mutacijom neophodnom za dolazak na trenutno stanje različitosti. Ovo se naziva parsimonim metoda). Slabost ovom metodu analiziranja je ta da se genetičari ne slažu o stopi genetske mutacije u evolucionoj istoriji (razlike se rangiraju oko skale od jedan do deset što znači da, prema prihvaćenoj skali, ljudski predak može biti star između 50 i 500 hiljada godina); konstrukcija stabla je pod znakom pitanja odakle da se krene? Određeni genetičari su obezbedili na desetine hiljada stabala porekla na osnovu istih uzoraka.
Multi-regionalna teorija je favorizovana od strane paleotologa (Amerikanci Milford Walpoff i Rachel Caspari, Kinez Wo Xinghi, Moravac Jan Jelinik, Hrvat Jakov Radović a skoro im se pridružio i francuski palentolog Yves Coppens). Ovde je principijalna ideja da je deljenje čovečanstva otpočelo još u dobu Homo Erectusa, što znači preko najmanje milion godina. Prema ovoj teoriji čovek se pojavio na nekoliko različitih mesta, više ili manje istovremeno kao rezultat lokalnih procesa evolucije. Metod koji se ovde koristi je upoređivanje skeleta koji postoje, pokazujući doba i istrajnost određenih rasnih karakteristika (sekutići Kineza su već prepoznatljivi kod ostataka Pekinškog Čoveka) kao i posrednički stadijumi između Homo Sapijens Sapijensa i Neanderthalensisa.
Slabost ovog metoda je da se on ne poklapa sa otkrićima genetike (odvojenost od preko milion godina trebala bi da proizvede veće genetske razlike između rasa nego što je slučaj) i nedostatak fosila na kojima se baziraju dokazi i teškoća potvrđivanja sa sigurnošću ako ima takvih dokaza.
3. Eva iz Afrike i Multiregionalna teorija
Postoje 2 velike naučne teorije o početku čoveka: prva je teorija „Poreklo iz Afrike“, a druga je multiregionalna teorija, teorija o poreklu iz Afrike je podržana od strane naučnika genetičara (kao i od medija!). Teorija je lansirana 1987.g. na osnovu rada Rebecc Cann, Mark Stonekinga i Allan Wilsona na mitočondrijalnoj DNK, što je potvrđeno odvojenim proučavanjem nuklerane DNK i Y hromozoma. Prema ovoj teoriji moderan čovek, ovde označen kao Homo Sapiens Sapiens relativno je evoluirao skoro u Africi (pre 100000/250000 godina). Nove vrste su zamenile sve ostale, ustvari Homo Sapiens Neanderthalensisa u Evropi. Metod istraživanja koji se ovde primenjuje sastoji se iz toga da se rekonstruiše model evolucione istorije tako što će se upoređivati genom živeće populacije i merenjem genetske razdaljine (alelomorfična varijacija), podrazumevajući da je tu regularna stopa genetske mutacije (molekularni sat) i tako iscrtati „moguće“ poligenetsko stablo čovečanstva („moguće“ ovde znači da se računa sa bar mogućom mutacijom neophodnom za dolazak na trenutno stanje različitosti. Ovo se naziva parsimonim metoda). Slabost ovom metodu analiziranja je ta da se genetičari ne slažu o stopi genetske mutacije u evolucionoj istoriji (razlike se rangiraju oko skale od jedan do deset što znači da, prema prihvaćenoj skali, ljudski predak može biti star između 50 i 500 hiljada godina); konstrukcija stabla je pod znakom pitanja odakle da se krene? Određeni genetičari su obezbedili na desetine hiljada stabala porekla na osnovu istih uzoraka.
Multi-regionalna teorija je favorizovana od strane paleotologa (Amerikanci Milford Walpoff i Rachel Caspari, Kinez Wo Xinghi, Moravac Jan Jelinik, Hrvat Jakov Radović a skoro im se pridružio i francuski palentolog Yves Coppens). Ovde je principijalna ideja da je deljenje čovečanstva otpočelo još u dobu Homo Erectusa, što znači preko najmanje milion godina. Prema ovoj teoriji čovek se pojavio na nekoliko različitih mesta, više ili manje istovremeno kao rezultat lokalnih procesa evolucije. Metod koji se ovde koristi je upoređivanje skeleta koji postoje, pokazujući doba i istrajnost određenih rasnih karakteristika (sekutići Kineza su već prepoznatljivi kod ostataka Pekinškog Čoveka) kao i posrednički stadijumi između Homo Sapijens Sapijensa i Neanderthalensisa.
Slabost ovog metoda je da se on ne poklapa sa otkrićima genetike (odvojenost od preko milion godina trebala bi da proizvede veće genetske razlike između rasa nego što je slučaj) i nedostatak fosila na kojima se baziraju dokazi i teškoća potvrđivanja sa sigurnošću ako ima takvih dokaza.
JEVREJI IZ JEMENA
AFRIČKI BUŠMANI
Treba istaći da nijedna teorija ne stavlja u pitanje postojanje rasa, ali za teoriju „porekla iz Afrike“ proces rasne diferecijacije je bio rapidan i skorašnjiji nego što je to u multi-regionalnoj teoriji. Obe teorije trebaju biti pročišćene da bi omogućile da im se prilazi sa poverenjem, u prvom slučaju genetski sat treba biti više precizniji dok je u drugom slučaju potrebno još fosilnih ostataka (do današnjeg dana, naprimer, samo jedan kopletni skelet i nekoliko lobanja Homo Erectusa bili su pronađeni, pored toga što je ova vrsta postojala oko 2 miliona godina!); mediji koriste ovu debatu za svoje ideološke svrhe (ne samo Afro-centrične) odabirajući monocentričnu teoriju porekla iz Afrike, koju uprošćavaju i karikaturiraju za svoje sopstvene svrhe.
POD A i B: „AFRIČKA VENERA“, TO SU BUŠMANSKE ŽENE. C i D.... UPRAVO ONO ŠTO MISLITE DA JESTE!
RASNE VARIJACIJE
1. Genetika i populacija: rad L. L. Cavali-Sforza
Prvi rad o serumologiji, imunologiji i genetici suprostavlja se intuiciji fizičke antropologije da nema striktne heterogenosti u podeli gena između ljudskih populacija. Krvne grupe A, B, i O su, naprimer, pronađene u svim etničkim grupama u svetu. Bez obzira, tu su i značajne statističke varijacije. Na drugoj strani, određene rasne grupe su zaista karakteristične po određenoj patalogiji: drepanocitostična anemija je jedinstvena za crnce (heterozirot formira zaštitu protiv malarije), hemoglobin je jedinstven za mongoloide, taj-sačova bolest jedinstvena je za kakvkazoide (posebno za Aškenaz Jevreje i centralne evropljane).
Najvažnije ispitivanje o različitosti čovečanstva ostvarli su dva italijanska istražitelja: Luigi Luca Cavalli-Sforza i Alberto Piazza. Oni su uporedili 120 alomorfa u 42 različite populacije, multi-različite analize sa principijalno sastavnim elementima (proučavanje varijacija alomorfa upoređujući ga sa svima ostalima, plus ukrštanje sastavljeno od ovih statističkih varijacija da bi se dobila globalno ostupanje).
1. Genetika i populacija: rad L. L. Cavali-Sforza
Prvi rad o serumologiji, imunologiji i genetici suprostavlja se intuiciji fizičke antropologije da nema striktne heterogenosti u podeli gena između ljudskih populacija. Krvne grupe A, B, i O su, naprimer, pronađene u svim etničkim grupama u svetu. Bez obzira, tu su i značajne statističke varijacije. Na drugoj strani, određene rasne grupe su zaista karakteristične po određenoj patalogiji: drepanocitostična anemija je jedinstvena za crnce (heterozirot formira zaštitu protiv malarije), hemoglobin je jedinstven za mongoloide, taj-sačova bolest jedinstvena je za kakvkazoide (posebno za Aškenaz Jevreje i centralne evropljane).
Najvažnije ispitivanje o različitosti čovečanstva ostvarli su dva italijanska istražitelja: Luigi Luca Cavalli-Sforza i Alberto Piazza. Oni su uporedili 120 alomorfa u 42 različite populacije, multi-različite analize sa principijalno sastavnim elementima (proučavanje varijacija alomorfa upoređujući ga sa svima ostalima, plus ukrštanje sastavljeno od ovih statističkih varijacija da bi se dobila globalno ostupanje).
BELA EUROARIJEVSKA ŽENA IZ ČEŠKE. OČIGLEDNA I VELIKA TELESNA RAZLIKA OD „AFRIČKE VENERE“.
Rezultat: 4 osnovne zone koje dobro i stvarno odgovaraju četri glavnih rasa čoveka (koje se iz političkih razloga danas nazivaju „etničke grupe“). Glavni deo ovih analiza i komentara je o zonama tranzicije između glavnih rasnih grupa u Mediteranu i Sibiru.
2. Evoluciona psihologija: J. P. Rushtonov model
Kanadski istražitelj J. Philippe Rusthton je proučavao razlike između glavnih rasnih grupa u zadnjih 15 godina, skupljajući dugačke studije o fizičkim i psihološkim propozicijama svake rase. Rushton je izcrtao grafikon koji ilustruje sintezu razlika između Negroida, Kavkazaca i Mongoloida. Kavkazoidi spadaju u srednju grupu svaki put. Rushton objašnjava ovu činjenicu referencom na evolucionu psihologiju (definiciju) i još određenije na strategiju r/K. Strategija r : mnogo potomaka, malo roditeljskog ulaganja. Strategija K : nekoliko potomaka, mnogo roditeljske brige. Ova teorija se odnosi na čitavo životinjsko carstvo (ostrige stvaraju 500 miliona oploćenih jajašaca; gorile imaju jedno mladunče svakih 5 godina). U ljudskom slučaju: afrička klima favorizuje strategiju r (vruća klima, namernice nabavljive preko čitave godine, česte oluje, nedostatak virusa i bakterija, itd..), dok su humanoidne grupe koje su se uspostavile u Evropi i Aziji sklonije strategiji K (hladna klima zahteva zimske rezerve, oblačenje, opšta upotreba vatre, kompleksne tehnike lova).
3. Odgovori na principijalne Sofizme današnjice
- „Nepostoje čiste rase, već širok spektrum ljudskih varijacija od Šveđana do Malajaca“. Logičan odgovor na ovo: Ovakav hiper-nominalizam efektno znači da crno i belo nepostoji, toplo i hladno nepostoji, visoko i nisko nepostoji, pošto je tu u svakom slušaju beskonačna gradacija između bilo koje dve date tačke! Zasigurno da nema sasvim „čistih rasa“, jer bi to navodno značilo rase koje postoje sasvim izolovano od ostalih rasa još od Palaeolitika (osim možda Australoidne grupe ili određenih Indijanskih i Afriških grupa). Na drugoj strani, nema pitanja da glavne rase čovečanstva mogu biti fizički i psihički izjednačene. Fundementalna podela između Kavkazoida, Negroida, Mongoloida i Australoida je dobro i istinito potvrđena od nauke. Mi smo još uvek u početnom periodu istraživanja: samo 120 gena u jednom genomu koji nosi između 30 i 40 hiljada gena. Projekat genomske različitosti, kada bude adekvatno istražen, sigurno će stvoriti mnoga iznenađenja.
- „Mi smo svi ljudi a svi različiti“. Kao generalizacija, ovo ima određeni nivo istine. Mi imamo zajedničkog pretka i svi pojedinci su genetski različiti (sa izuzetkom pravih blizanaca). Ali: a) ovaj predlog ne isključuje statističke varijacije između rasa (tendencija ka nasilju ili različiti nivoi Koficijenta Inteligencije, ispitanih od strane Rushtona); b) duga istorija čovečanstva (sa svim vrstama) jeste istorija različitosti, ne unifikacije: počevši od zajedničkih predaka čovečanstvo je dostiglo etničke i rasne razlike koje vidimo danas.
- „Esencijalni elemenat u varijaciji je intrarasni a ne inter-rasni“. Ovo je bio argumenat R. Lowontina u 1970-ima. Ako uporedimo razlike između individualaca, mi vidimo da se 85% razlika dešava unutar populacije i samo 15% između populacija. Sa kvantitativne perspektive ovo je istina da su razlike intrarasne, ne inter-rasne. Ali kvalitetativna perspektiva je više važnija: nisu svi geni kodirani za iste funkcije. Uzmimo na primer šimpanze: populacija od 100 ljudi i 10 šimpanza će pokazivati više varijacija između svakog pojedinca nego između dve vrste. Ovo nikako ne znači da nema nekih suštinskih razlika između šimpanza kao grupe i ljudi kao grupe! Još jedan primer: pudlica i buldog imaju isti genom, i jesu istih vrsta; ali ko može da tvrdi da kod njih varijacija nekoliko alelomorfičnih gena nije drastično uticala na njihove telesne crte i karakteristike ponašanja?
ZAKLJUČAK
Rasizam: teorija prema kojoj a) rase su odlučijući elemenat istorije i/ili kvaliteta pojedinca; b) određene rase su superijornije prema ostalima (ili rase mogu biti podeljene na inferiorne i superiorne); c) određene rase imaju pravo da ili dužnost da civilizuju/asimiliraju/eksplatišu ostale. Ni jednu od ovih tvrdnji nauka ne podržava.
Na drugoj strani tu je anti-rasistička doktrina prema kojoj a) rase ne postoje; b) nema velikih razlika koje razlikuju jednu rasu od druge; c) uverenje da rasa nema nikakvu ulugu u ponašanju. Sva ova ubeđenja su bez ikakve naučne potpore bilo koje vrste.
Naša pozicija: biološka i kulturna različitost. Univerzalno rasno mešanje je osiromašenje Prirode. Rasa je prirodni deo čovečanstva, ali smisao apsolutno „čiste“ rase je besmislen (postanak rasa kao postanak vrsta je tekući proces). Rasa ne odlučuje baš sve (gledajući na stvar sa biološke perspektive: ljudski mozak je sposoban za razmenu ideja, predstavljanje saznanja, apsorbovanje i prenošenje ideja izvan rasnih granica); ali rasa zaista prestavlja jednu od osnova ljudskog indentiteta.
Napisao: Charles Champetiter
Preuzeto iz „SRPSKI FRONT“ No. 23/ Period jesen 2005./ GODINA OSMA
Originalni tekst izašao u časopisu "THE SCORPION" No.21
Preveo: Nenad D.
2. Evoluciona psihologija: J. P. Rushtonov model
Kanadski istražitelj J. Philippe Rusthton je proučavao razlike između glavnih rasnih grupa u zadnjih 15 godina, skupljajući dugačke studije o fizičkim i psihološkim propozicijama svake rase. Rushton je izcrtao grafikon koji ilustruje sintezu razlika između Negroida, Kavkazaca i Mongoloida. Kavkazoidi spadaju u srednju grupu svaki put. Rushton objašnjava ovu činjenicu referencom na evolucionu psihologiju (definiciju) i još određenije na strategiju r/K. Strategija r : mnogo potomaka, malo roditeljskog ulaganja. Strategija K : nekoliko potomaka, mnogo roditeljske brige. Ova teorija se odnosi na čitavo životinjsko carstvo (ostrige stvaraju 500 miliona oploćenih jajašaca; gorile imaju jedno mladunče svakih 5 godina). U ljudskom slučaju: afrička klima favorizuje strategiju r (vruća klima, namernice nabavljive preko čitave godine, česte oluje, nedostatak virusa i bakterija, itd..), dok su humanoidne grupe koje su se uspostavile u Evropi i Aziji sklonije strategiji K (hladna klima zahteva zimske rezerve, oblačenje, opšta upotreba vatre, kompleksne tehnike lova).
3. Odgovori na principijalne Sofizme današnjice
- „Nepostoje čiste rase, već širok spektrum ljudskih varijacija od Šveđana do Malajaca“. Logičan odgovor na ovo: Ovakav hiper-nominalizam efektno znači da crno i belo nepostoji, toplo i hladno nepostoji, visoko i nisko nepostoji, pošto je tu u svakom slušaju beskonačna gradacija između bilo koje dve date tačke! Zasigurno da nema sasvim „čistih rasa“, jer bi to navodno značilo rase koje postoje sasvim izolovano od ostalih rasa još od Palaeolitika (osim možda Australoidne grupe ili određenih Indijanskih i Afriških grupa). Na drugoj strani, nema pitanja da glavne rase čovečanstva mogu biti fizički i psihički izjednačene. Fundementalna podela između Kavkazoida, Negroida, Mongoloida i Australoida je dobro i istinito potvrđena od nauke. Mi smo još uvek u početnom periodu istraživanja: samo 120 gena u jednom genomu koji nosi između 30 i 40 hiljada gena. Projekat genomske različitosti, kada bude adekvatno istražen, sigurno će stvoriti mnoga iznenađenja.
- „Mi smo svi ljudi a svi različiti“. Kao generalizacija, ovo ima određeni nivo istine. Mi imamo zajedničkog pretka i svi pojedinci su genetski različiti (sa izuzetkom pravih blizanaca). Ali: a) ovaj predlog ne isključuje statističke varijacije između rasa (tendencija ka nasilju ili različiti nivoi Koficijenta Inteligencije, ispitanih od strane Rushtona); b) duga istorija čovečanstva (sa svim vrstama) jeste istorija različitosti, ne unifikacije: počevši od zajedničkih predaka čovečanstvo je dostiglo etničke i rasne razlike koje vidimo danas.
- „Esencijalni elemenat u varijaciji je intrarasni a ne inter-rasni“. Ovo je bio argumenat R. Lowontina u 1970-ima. Ako uporedimo razlike između individualaca, mi vidimo da se 85% razlika dešava unutar populacije i samo 15% između populacija. Sa kvantitativne perspektive ovo je istina da su razlike intrarasne, ne inter-rasne. Ali kvalitetativna perspektiva je više važnija: nisu svi geni kodirani za iste funkcije. Uzmimo na primer šimpanze: populacija od 100 ljudi i 10 šimpanza će pokazivati više varijacija između svakog pojedinca nego između dve vrste. Ovo nikako ne znači da nema nekih suštinskih razlika između šimpanza kao grupe i ljudi kao grupe! Još jedan primer: pudlica i buldog imaju isti genom, i jesu istih vrsta; ali ko može da tvrdi da kod njih varijacija nekoliko alelomorfičnih gena nije drastično uticala na njihove telesne crte i karakteristike ponašanja?
ZAKLJUČAK
Rasizam: teorija prema kojoj a) rase su odlučijući elemenat istorije i/ili kvaliteta pojedinca; b) određene rase su superijornije prema ostalima (ili rase mogu biti podeljene na inferiorne i superiorne); c) određene rase imaju pravo da ili dužnost da civilizuju/asimiliraju/eksplatišu ostale. Ni jednu od ovih tvrdnji nauka ne podržava.
Na drugoj strani tu je anti-rasistička doktrina prema kojoj a) rase ne postoje; b) nema velikih razlika koje razlikuju jednu rasu od druge; c) uverenje da rasa nema nikakvu ulugu u ponašanju. Sva ova ubeđenja su bez ikakve naučne potpore bilo koje vrste.
Naša pozicija: biološka i kulturna različitost. Univerzalno rasno mešanje je osiromašenje Prirode. Rasa je prirodni deo čovečanstva, ali smisao apsolutno „čiste“ rase je besmislen (postanak rasa kao postanak vrsta je tekući proces). Rasa ne odlučuje baš sve (gledajući na stvar sa biološke perspektive: ljudski mozak je sposoban za razmenu ideja, predstavljanje saznanja, apsorbovanje i prenošenje ideja izvan rasnih granica); ali rasa zaista prestavlja jednu od osnova ljudskog indentiteta.
Napisao: Charles Champetiter
Preuzeto iz „SRPSKI FRONT“ No. 23/ Period jesen 2005./ GODINA OSMA
Originalni tekst izašao u časopisu "THE SCORPION" No.21
Preveo: Nenad D.
No comments:
Post a Comment