Autor knjige je Richard Weikart, profesor istorije na Kalifornisjkom Univerzitetu. Ovaj profesor je osim ove knjige takođe obrađivao slične teme u svojim djelima. Kao da je opsjednut time da pišr o Našoj Ideji (naravno, profesor Weikart je, takođe i vjerujući hrišćanin - što ni malo ne čudi!).
Naslov originala glasi ovako:
Richard Weikart
FROM DARWIN TO HITLER
Evolutionary Ethics, Eugenics and Racism in Germany
A dio poglavlja koje izdvajam:5. UŽASI INFERIORNOSTI: DEVALVACIJA
NESPOSOBNIH I “NEPRODUKTIVNIH”
Svojim uvodom za francusko izdanje Hekelovog dela Monizam kao veza između religije i nauke (Monism as Connecting Religion and Science) iz 1897. godine, francuski socijaldarvinista Žorž Vaher de Lapuž (Georges Vacher de Lapouge) najavio je propast tri glavna ideala Francuske revolucije: slobode, jednakosti i bratstva. Da bi zamenio ove navodno zastarele i nenaučne liberalne dogme, on je tvrdio da je darvinistička revolucija uvela jedno novo, bolje trojstvo: determinizam, nejednakost i selekciju.1 Lapaž se složio sa Klemensom Rojerom (Clemence Royer), koji je 1862. godine u svom uvodu za francuski prevod Darvinovog Postanka vrsta napisao: “Kakve su posledice ove isključive i neinteligentne zaštite koja se pruža slabima, bolešljivima, neizlečivima, nemoralnima – svima onima prema kojima priroda nije bila naročito naklonjena? Bolesti od kojih oni boluju nastavljaće se i umnožavati u nedogled; zlo će se uvećavati umesto da se smanjuje, i to na štetu dobra.”2 Lapužove ideje su izvršile mnogo snažniji uticaj u Nemačkoj nego u njegovoj rodnoj Francuskoj, verovatno delimično i zbog posebnog naglaska na biološkoj nejednakosti u delima ostalih nemačkih socijaldarvinista i eugenista, koji su pripremili tlo za širenje Lapužovih ideja u ovoj evropskoj zemlji.
Krajem 19. i početkom 20. veka, mnogi nemački naučnici i drugi učeni ljudi shvatili su da je biološka nejednakost osnovni element darvinističke teorije. Uostalom, do evolucije ne bi ni moglo doći bez značajnih varijacija. Neke jedinke su bile sposobnije od drugih, pa su i opstale i razmnožavale se, dok su druge bile manje sposobne, pa su nestale ne ostavivši iza sebe potomstvo. Ovo isticanje biološke nejednakosti navelo je mnoge naučnike i lekare da ljude dele na “inferiorne” i “supreriorne”, one koji “više vrede” ili one koji “manje vrede”. Mnogi eugenisti su muku mučili tražeći način da na naučnoj osnovi svrstaju ljude u određene kategorije, neki mereći čovekovu glavu, a drugi opet, delove tela. Međutim, te kategorije inferiornih i superiornih bile su najčešće izrazito subjektivne i pomalo neodređene, iako su, generalno gledano, bile usredsređene na inteligenciju i zdravlje.
Budući da je biološka nejednakost predstavljala ključnu pretpostavku darvinističke teorije, naglašavanje prirodne nejednakosti odigralo je veoma značajnu ulogu u retoričkom smislu. Da bi uspeli da ubede svoje savremenike da su organizmi – uključijući i ljudska bića – evoluirali, darvinisti s kraja 19. veka morali su da pokažu da se organizmi u velikoj meri međusobno razlikuju, odnosno da unutar vrste postoji veliki broj varijanti. Da bi evolucija čoveka izgledala uverljivo, oni su tvrdili da ljudska bića zaista nisu mnogo “udaljena” od najbliže srodne vrste kao što je većina ljudi mislila. Osim toga, oni su morali da pokažu da unutar ljudske vrste postoji veliki broj varijanti. Darvinizam je, uostalom, podrazumevao da se populacije postepeno odvajaju kako bi formirale podvrste, a kasnije i posebne vrste. Darvinizam je iz ovih razloga pripremio moćno oružje kojim će se služiti oni koji zagovaraju nejednakost među ljudima, a mnogi darvinisti su to bez razmišljanja i činili.
Hekel je redovno nabrajao sve darvinističke argumente koji su podupirali neravnopravnost. U svojoj knjizi Prirodna istorija stvaranja on je objasnio da
"između najrazvijenije životinjske i najnerazvijenije ljudske jedinke postoji mala razlika, i to samo u kvantitativnom, a ne u kvalitativnom smislu, i da je ta razlika mnogo manja u odnosu na razliku između najniže i najviše ljudske jedinke ili između najviše i najniže životinje."
***
Međutim, nisu svi darvinisti podržavali Hekelov anti-socijalistički stav. Neki su čak tvrdili da socijalizam ima više dodirnih tačaka sa darvinizmom nego kapitalizam. Bihner je, na primer, u političkom smislu, sebe smatrao levičarem i pisao je Hekelu da je uživao čitajući njegovu knjigu u kojoj je ukorio Virhaua, osim onog dela u kojem govori o socijalizmu.10 Iako je konstantno insistirao na većoj društveno-ekonomskoj jednakosti, Bihner se, ipak, složio sa Hekelom da darvinizam podrazumeva biološku nejednakost. U stvari, jedna od njegovih najvećih zamerki kapitalističkom sistemu bila je ta što je taj sistem davao prednost ne na osnovu biološke nejednakosti, već na ekonomskim osnovama. Kapitalizam, objašnjava on Hekelu, imovinu zaveštava onima koji nisu uvek u prednosti u biološkom smislu. Na taj način, on borbu za opstanak usmerava u korist onih koji poseduju imovinu, bez obzira na njihovu biološku građu.11 “Koren zla”, rekao je Bihner, “leži u ogromnoj razlici u oružju ili sredstvima (spoljašnjim, baš kao i unutrašnjim) kojima svaki pojedinac mora da se bori u neizbežnoj borbi za opstanak”. Da bi bojno polje i borba za opstanak bili fer za sve učesnike, Bihner je predlagao ukidanje nasledstva i mera sveobuhvatnije socijalne zaštite. U Bihnerovoj upravljačkoj eliti, inteligentniji i talentovaniji bi požnjeli veći rod u ekonomskom smislu, ali ne bi mogli da ga ostave u nasledstvo svojoj deci.12 Biološka nejednakost je na taj način predstavljala sastavni element Bihnerove sinteze darvinizma i socijalizma.
Nordau je bio još jedan zagovornik darvinističkih principa koji je odbacivao ideju o ljudskoj jednakosti, nazivajući je “bajkom” i “zabludom kabinetskih učenjaka i sanjara”, zato što nije u skladu sa najznačajnijim principima darvinističke nauke. U jednoj svojoj knjizi, koja je zabeležila izuzetnu prodaju, on je napisao da je jednakost:
"u suprotnosti sa svim zakonima života i evolucije u organskom svetu. Mi, koji zagovaramo naučni pogled na svet, u nejednakosti živih bića prepoznajemo pokretačku silu celokupne evolucije i savršenstva. Jer šta je borba za opstanak, taj izvor prekrasne raznolikosti u prirodi, ako ne stalna potvrda nejednakosti? Sposobniji organizam otvoreno pokazuje svoju superiornost u odnosu na ostale članove svoje vrste, umanjuje njihov deo obroka koji im priroda daje, onemogućavajući im da se u potpunosti razviju i tako se izbore za više prostora za sopstveno potomstvo... Najnesavršenije jedinke biće uništene u borbi za prvo mesto i nestaće... Nejednakost stoga predstavlja prirodni zakon..."
Ne samo što je Nordau time opravdao nejednakost kao sastavni element prirode koji donosi evolucioni napredak, već je uvideo da borba za opstanak podrazumeva smrt za mnoštvo manje obdarenih jedinki.
Sa širenjem darvinizma i jačanjem njegovog uticaja krajem 19. i početkom 20. veka, ideja o biološkoj nejednakosti, kao njegovom sastavnom elementu, zadobila je veliki broj pristalica i postala ugaoni kamen eugeničkog pokreta, podupirući celokupnu njegovu doktrinu. Ploc je konstantno ismevao hrišćanstvo, humanitarizam i demokratiju zbog njihovih ideala o jednakosti.14 Kada je osnovao Društvo za rasnu higijenu, on se nadao da će ovoj organizaciji pristupiti samo oni iz redova biološki superiornih, koji čine jednu četvrtinu populacije. To se pokazalo kao veoma nepraktično, jer nije znao na koji način bi izmerio biološku superiornost, ali od članova se zahtevalo da se pre sklapanja braka podvrgnu lekarskom pregledu i testovima kako bi se utvrdilo da li su sposobni da nastave vrstu.15 Šalmajer je s prezrenjem odbacio ideju o jednakosti. “Smatrati nejednake jednakima”, pisao je on, “može biti ideal samo onih slabih”.16 Erenfels je iskazao mišljenje velike većine svojih kolega eugenista kada je rekao: “Liberalno-humana izmišljotina da su svi ljudi jednaki bila je, nesumnjivo, jedna od najsamovoljnijih i najglupljih stvari koje je čovečiji um ikada mogao da smisli.”17
Darvinistička ideja o nejednakosti bila je toliko raširena početkom 20. veka da se uvukla čak i u redove socijalista i drugih političkih radikala. U stvari, prve vođe eugeničkog pokreta – između ostalih, Forel, Ploc, Šalmajer, Erenfels, Grotjan, Maks fon Gruber i Voltman – naginjali su ka levoj političkoj orijentaciji. Neki su sebe nazivali socijalistima, a nekoliko njih se čak i priključilo socijalističkim političkim partijama, mada se većina držala podalje od stranačke politike. Darvinistički orijentisani botaničar i socijalista Dodel imao je sličan stav o nejednakosti i borbi za opstanak kao i Bihner.18 Lekar i socijalista Alfred Blaško (Alfred Blaschko) napisao je članak za jedan vodeći socijalistički časopis u kojem se suprotstavlja Amonovom pokušaju da upotrebi darvinističke argumente za pobijanje socijalizma. On je, međutim, u tom članku podržao stav koji se opasno približava Hekelovom i Amonovom:
Ne može se poreći da je darvinovska teorija izrazito aristokratska, aristokratska s jedne strane, zato što propagira nejednakost svih onih koji nose ljudski lik, a s druge strane zato što, polazeći od te ideje o nejednakosti, ova teorija propagira pravo jačeg, onog koji je bolje opremljen za borbu za opstanak.19
***
Iako su prihvatili eugeniku, Kaucki i većina socijalistički opredeljenih eugenista često su bili humaniji od eugenista suprotnih političkih ubeđenja. Jedan od antisocijalistički nastrojenih propagatora eugeničkih ideja, koji je sa gotovo okrutnom otvorenošću pisao o uticajima darvinističke nejednakosti, bio je Tile. Godine 1895, on je pisao:
"Iz učenja da su svi ljudi Božja deca i da su svi pred Njim jednaki proistekao je humanistički i socijalistički ideal da svi ljudi imaju jednako pravo na život i da su svi jednako vredni, i taj ideal je u velikoj meri utucao na čovekovo ponašanje u protekla dva veka. Ovaj ideal je nespojiv sa teorijom evolucije... Ona (evolucija) prepoznaje samo sposobne i nesposobne, zdrave i bolesne, genije i primitivne."
U jednoj od svojih ranije objavljenih knjiga, on je kritikovao Isusa i “humanitarne fanatike” 18. veka zato što su isticali jednakost među ljudima.25 Tile je, baš kao i mnoge njegove kolege, retko pokušavao da definiše te nejasne kategorije sposobnog i nesposobnog, ali su oni bili ubeđeni da neki ljudi vrede više od drugih zbog svojih fizičkih i mentalnih osobina. U svetlu evolucije, te inferiorne jedinke, prema Tileu, nemaju čak ni “pravo na život”.
Početkom 20. veka, darvinovska nejednakost se mogla videti u sve češćoj i široj upotrebi nemačkog izraza “minderwertig” (što bukvalno znači “inferioran”, ali u književnom jeziku “manje vredan”) u opisu određenih kategorija ljudi. Ne uzimajući u obzir ne-evropske rase (o kojima ćemo govoriti u šestom poglavlju), dve kategorije ljudi koje su se međusobno preklapale, smatrane su “inferiornima” ili “nesposobnima”: invalidi (naročito mentalno oboleli) i oni koji su neproduktivni u ekonomskom smislu. U svom govoru održanom na skupu Društva za nemačke naučnike i lekare 1909. godine, antropolog i eugenista Feliks fon Lušan je na pitanje “Ko je inferioran?” odgovorio sledećom listom: “Bolesni, slabi, nemi, glupavi, alkoholičari, skitnice, kriminalci; svi oni su inferiorni u odnosu na zdrave, jake, inteligentne, pametne, trezvene, čiste.” Po Lušanovom mišljenju, najvažniji praktični zadatak antropologije je da shvati šta treba da uradi sa “inferiornim” elementima društva.26
Prvi nemački biolog koji je primenio darvinističku nejednakost na invalide bio je Karl Fogt, koji je zbog svog učešća u revoluciji 1848. godine proteran u Švajcarsku po političkoj osnovi. Fogt, profesor na univerzitetu u Ženevi, bio je jedan od prvih nemačkih biologa koji su prihvatili darvinizam. U svojoj dvotomnoj knjizi, Lekcije o čoveku (Lectures on Man, 1863), koja se smatra takvim klasikom u oblasti antropologije da je doživela ponovno izdanje 2003. godine, on je izjavio da su neki mentalno oboleli ljudi (on je upotrebio izraz “idioti”) po funkciji svog mozga i mentalnim sposobnostima bliži majmunima nego najnižim normalnim ljudskim bićima. On je tvrdio da je jedan “idiot” u biološkom smislu bliži majmunu nego svojim sopstvenim roditeljima.27 Godine 1867, Fogt je izjavio da ljudi sa izuzetno malim mozgom dokazuju verodostojnost darvinističke evolucije, budući da predstavljaju primordijalne potomke koji su tu osobinu nasledili od predaka iz ranijih faza evolucije. On ih je posmatrao kao jednu vrstu savremene karike koja nedostaje u lancu koji spaja majmuna i čoveka. On je zapazio da je njihov mozak gotovo iste veličine kao i kod majmuna hvatača, a kasnije je tvrdio da su oni izuzetno vešti u penjanju! (Darvin se, kad već o tome govorimo, složio sa Fogtom po ovom pitanju.)28 Iako Fogt nije zagovarao ubijanje dece invalida, on u svojoj knjizi Lekcije o čoveku jeste tvrdio da je moralnost relativna kategorija, podupirući svoju tvrdnju jednim upečatljivim primerom: “Ako je u civilizovanom svetu smrtni zločin ubiti svog starog hromog oca, postoje neka indijanska plemena koje ovaj čin smatraju izuzetno pohvalnim.”29 Fogtova relativizacija ubijanja slabih i bolesnih, kao i njegova tvrdnja da su neki mentalno oboleli ljudi bliži životinjama nego ljudima, procvetaće i doneti svoj rod u kasnijem periodu eugeničkog pokreta.
Neki eugenisti su čak tvrdili da su osobe sa fizičkim ili mentalnim nedostacima ne samo bezvredne, već i negativne. Na primer, Gižicki, koji je podržavao eugeniku čak i pre rađanja eugeničkog pokreta u Nemačkoj, branio je ovaj stav još 1883. godine. On je upozorio društvo u kojem je živeo da suzbije stvaranje dece koja će biti “gotovo potpuno bezvredna”, jer ona nanose više bola nego sreće – što je predstavljalo smrtni greh u njegovoj utilitarnoj etici.33 Ironija je u tome što je Gižicki bio nepokretan, mada je, i pored toga, bio visprenog duha i intelekta. Ugo Ribert, profesor patologije na univerzitetu u Bonu, koristio se sličnom terminologijom u svojim spisima:
Briga za osobe koje su od samog rođenja mentalno i fizički beskorisne, koje svojim bližnjima i sebi predstavljaju samo teret, osobe bez ikakve vrednosti, ne donosi čovečanstvu baš nikakvu korist, već naprotiv, samo štetu.Podstaknut temom konkursa objavljenog u časopisu Umšau, Ignjac Kaup (Ignaz Kaup), profesor društvene higijene i Gruberov saradnik na univerzitetu u Minhenu, napisao je članak na temu “Koliko državu i društvo koštaju inferiorni elementi?” Kaup je ispitao troškove smeštaja i lečenja “inferiorne” omladine, zaključivši da država treba da izdvoji “inferiorne”, odnosno invalide, kako ne bi mogli da se razmnožavaju. Upozorio je na opasnost lažnog saosećanja prema “inferiornima”, budući da “naše zdravo potomstvo ima prava da bude zaštićeno od propadanja putem mešanja sa onima koji deluju pogubno po genetski materijal (Keimschädlinge), a svaka napredna nacija dužna je da smanji teret troškova inferiornosti”.49 Izraz koji sam ja u ovom citatu preveo sa “pogubno” (Schädlinge) često označava štetočine, parazite ili gamad. Iako se ponekad koristi i u opisivanju ljudi, ta reč se obično odnosi na pokvarene osobe koje vrše poguban uticaj na druge. Upotreba ovog termina – kao i reči “teret” – u opisivanju invalida pokazuje sa kakvim su prezirom eugenisti posmatrali invalide.
Kaup nije bio jedini eugenista koji je invalide nazivao “parazitima”. U jednom članku iz 1895. godine, u kojem je propagirao eugeničke ideje, Kurela je tvrdio da su ne samo fizičke, već i mentalne i moralne osobine uglavnom nasledne. Kurelin stav da su “psihopatska inferiornost”, kao i pijanstvo, lenjost i sklonost ka kriminalu - nasledne osobine, delio je veliki broj njegovih savremenika, naročito članova eugeničkog pokreta. Kurela je ove osobe nazvao “parazitima” koji imaju “antisocijalne” karakterne osobine i “društveno beskorisnu i pogubnu [biološku] konstituciju”.50 U jednom od svojih ranijih dela, Prirodna istorija kriminala (The Natural History of the Criminal, 1893), Kurela je opširno govorio o onima koji su zabušavali na poslu, uvek ih nazivajući “parazitima”.51 Slika fizički, a naročito mentalno nesposobnih koji crpe životne sokove društva kao svog “domaćina”, oštećujući time, a možda čak i potpuno uništavajući svog “domaćina,” bila je prilično raširena, čak i među onima koji takve osobe nisu otvoreno nazivali “parazitima”.
No comments:
Post a Comment