Karakteristike Ljudskih Rasa

ARTHUR DE GOBINEAU

ODELJAK XVI

REKAPITULACIJA: KARAKTERISTIKE TRI VELIKE RASE; SUPERIORNOST BELE RASE, I U OKVIRU NJE, ARIJEVSKE PORODICE.


Osnivač naučnog rasizma: Comte Arthur de Gobineau

Ukazao sam na jedinsrveno mesto u organskom svetu, nastanjeno ljudskom vrstom, na duboke fizičke, kao i moralne razlike koje je razdvajaju od svih drugih živih bića.
Posmatrajući zasebno, u stanju sam da razlikujem, na fiziološkom nivou, tri velike i jasno označene vrste: crnu, žutu i belu. Ma kako netačni ciljevi fiziologije bili, ma kako da se ograničeni njeni izvori, ma kako nepravilne bile njene metode, dalje možemo da nastavimo sa potpunom sigurnošću.
Crna vrsta je najniža, i nalazi se na dnu lestvice. Životinjski karakter, koji se pojavljuje u obliku karlice, je

ono što žigoše crnca od rođenja i što unapred baca senku na njegovu sudbinu. Njegov intelekt će se uvek kretati unutar uskog kruga.
On, međutim, nije puka zver, jer iza njegove nisko spuštene obrve, u središtu njegove lobanje, možemo videti znak moćne energije, ma koliko bili nezreli njegovi ciljevi. Iako su njegove mentalne sposobnosti nejasne ili čak nepostojeće, on često ima snagu želje, pa time i volje, koja se može nazvati užasnom. Mnoga njegova čula, posebno ukus i miris, razvijena su do mere nepoznate drugim dvema rasama.[1]
Sama snaga njegovih čula je najizrazitiji dokaz njegove inferiornosti. U njegovim očima sva hrana je dobra, ništa mu nije odvratno da bi ga odbio. Ono što on želi jeste da jede, da jede mahnito, i to preko svake mere. Nijedna strvina nije previše odvratna da je on ne bi progutao. Isto je i sa mirisima. Njegove neuobičajne želje bivaju uslišene svim i svačim, ma kako sirovo ili čak odvratno to bilo.
Ovim kvalitetima može se dodati nestabilnost i kapric osećanja, koja ne mogu biti vezana za jednu stvar, i koja, dok se njega tiče, ne prave razlike između dobra i zla. Možemo čak i reći da je nasilnost sa kojom teži cilju, koji je izazivao njegova čula i zapalio njegove želje, garancija da će želje uskoro biti ostvarene a cilj zaboravljen. Konačno, on podjednako ne mari za svoj kao i za tuđi život; on ubija svesno, radi samog ubijanja; i ova ljudska mašina, u kojoj je tako lako izazvati emocije, pokazuje u susretu sa patnjom, ili monstruoznu ravnodušnost ili kukavičluk koji traži dobrovoljno bekstvo u smrt.
Žuta rasa je sušta suprotnost ovom tipu. Lobanja stremi unapred, ne unazad. Čelo je široko i koščato, često visoko i izbačeno. Lice je u obliku trougla, nos i obrazi ne pokazuju gruba ispupčenja kakve srećemo kod crnca. Postoji opšta sklonost ka gojaznosti, koja se, iako nije ograničena na žutu vrstu, kod njih javlja češće nego kod drugih. Žuti čovek ima malo fizičke energije i sklon je apatiji; nije sklon niti jednom od čudnih ispada čestih među crncima. Njegove želje su slabe, njegova moć volje pre je svojeglava nego nasilna; njegova težnja za materijalnim zadovoljstvima, iako stalna, u okviru je granica.
Redak proždrljivac po prirodi, on pokazuje mnogo više diskriminacije u izboru jela. On teži sredini u svemu: on lako razume sve što nije previše misaono ili uzvišeno. On gaji ljubav prema korisnosti i poštovanje prema poretku, i zna vrednost izvesne količine slobode. On je praktičan, u najužem smislu reči: on ne sanja i ne teoriše, izmišlja malo, ali u stanju je da ceni i preuzima ono što je korisno za njega. Njegova jedina želja je da živi na najlakši i najudobniji način. Žuta rasa je, prema tome, superiornija od crne. Svaki začetnik civilizacije bi poželeo da kičmu njegovog društva, njegovu srednju klasu, čine ovakvi ljudi. Ali niti jedno civilizovano društvo ne može biti stvoreno od njih; oni ne mogu da obezbede mentalnu snagu i pokrenu izvore lepote i akcije.
Dolazimo do belih ljudi. Oni su darovani blistavom energijom, odnosno energetskom inteligencijom. Oni imaju veliki osećaj za korisnost, ali u smislu daleko širem i
višem, mnogo hrabriji i idealniji, od žute rase. Upornost koja vodi računa o preprekama i konačno pronalazi načine da ih prevaziđe; velika fizička snaga, neuobičajan instinkt za poredak, ne samo kao garancija mira i spokojstva već i kao bitan način samo-održanja. U isto vreme, oni imaju zadivljujuću, pa čak i veliku ljubav prema slobodi, i otvoreno neprijateljski stav prema formalizmu pod kojim Kinezi zadovoljno vegetiraju, kao i prema strogom despotizmu koji je jedini način vladavine nad crncima.
Bela rasa se, nadalje, razlikuje po osobitoj privrženosti životu. Oni bolje znaju kako da ga koriste i zbog toga im je život dragoceniji, kako svoj tako i tuđ. Kad su okrutni, oni su svesni svoje okrutnosti, pitanje je da li takva svest postoji kod crnaca. U isto vreme oni su otkrili razloge zbog kojih bi se odrekli svojih vrednih života. Osnovni motiv je Čast, koja je pod raznim imenima igrala ogromnu ulugu u idejama bele rase od samog početka. Potrebno je dodati da reč Čast, zajedno sa sa svim civilizaciskim uticajima označenim njome, nepoznata i žutoj i crnoj rasi.
Sa druge strane, ogromna superiornost belaca na celom polju intelekta je u ravnoteži sa inferiornošću njegovih čula. U svetu čula, belac je mnogo manje nadaren od drugih rasa, tako da je u manjem iskušenju i manje pažnje poklanja telu, i ako je u fizičkoj strukturi najči.[2] Ovakva su tri konstitutivna elementa ljudske rase.
Nazivam ih sekundarnim tipovima, pošto mislim da sam obavezan da izostavim sve rasprave o adamitskom čoveku. Iz kombinacija, međusobnih brakovima, raznih vrsta ovih tipova, nastaju rercijarne grupe. Kvartarni oblici nastaju spajanjem jedne od ovih rercijarnih grupa, ili čistokrvnog plemena, sa drugom grupom iz jedne od dve strane vrste.
Iz ovih kategorija, druge su se pojavljivale, i dalje se pojavljaju. Neke od ovih grupa su veoma snažno karakterizovane i stvaraju nove i jasne tačke odstupanja, dolazaći iz rasa koje su se potpuno spojile. Druge su nepotpune, bez poretka, i može se čak reći da su anti-društvene jer njihovi elementi, pošto su mnogobrojni, previše različiti ili previše varvarski, nisu imali niti vremena ni prilike da se iskombinuju na pravi način. Beskonačnost, osim užasa nastalog mogućnošću neograničenog među-mešanja, postoji zahvaljujući velikom broju ovih hibridnih rasa koje čine čitavo čovečanstvo.
Bilo bi nepravedno tvrditi da je svaka mešavina loša i štetna. Da su tri velika tipa ostala strogo odvojenim, superiornost bi, bez sumnje bila u rukama najboljih iz bele rase a žuta i crna vrsta bi zauvek puzila kod nogu najnižih kod belaca. Takvo stanje se do sada smatralo idealom, jer nikada nije viđeno u istoriji; a možemo to zamisliti samo prepoznavajući nesumnjivu superiornost onih grupa bele rase koje su ostale najčistije.
Od toga ne bi bilo samo koristi. Superiornost bele rase bi se savim jasno pokazala, ali bi to bilo po cenu izvesnih
prednosti koje prate mešanje krvi. Iako su one daleko od protivtežnje defektnosti koje nose sa sobom, ipak su ponekad vredne hvale. Umetnički geniji, koji je pojednkao stran svakoj od tri velike vrste, pojavio se samo posle međusobnog braka belaca i crnaca. (Sa ovakvim najivnim i „idealističnim“ objašnjenjem rasnog mešanja od strane grofa de Gobineau-a teško da se možemo složiti, niti da za to ima racionalnog naučnog i istoriskog primera. – Prim. Ured.) Zatim, u Malajskom varijetetu, ljudska porodica je stvorena od žute i crne rase i ona poseduje više inteligencije od svih svojih predaka. I konačno, iz sjedinjenja bele i žute rase, nastali su određeni narodi a koji su superiorniji od čisto finskih plemena, kao i od crnaca.
Ne poričem da su ovo dobri rezultati. Svet umetnosti i velike književnosti koji je nastajao iz mešanja krvi, poboljšanje i i oplemenjivanje inferiornih rasa – sve su to čuda zbog kojih moramo biti zahvalni. Mali su se uzdigli. Nažalost, veliki su u istom procesu pali; i to je zlo koje ništa ne može da uravnoteži ili popravi. Pošto nabrajam prednosti rasnog mešanja, dodaću da je uz pomoć njega došlo do pročišćenja ponašanja i uverenja, i posebno ublažavanja strasti i želja. Ali ovo su samo prolazne dobiti, i ako vidim da mulat, koji može da postane advokat, doktor ili polslovni čovek, vredi više od svog crnog pretka koji je bio potpuni crni divljak i sposoban ni zašta, također moram priznati da nam Bramani primitivne Indije, heroji Ilijade i Šanamea, ratnici Skandinavije – slavne senke plemenitih rasa koje su nestale – pružaju višu i brilijantniju ideju čovečanstva, kao i da su bili aktivniji, inteligentniji, poverljiviji instrumenti civilizacije i blagorodniji stotinama puta više od naroda, hibrida današnjice. A čak i njihova krv više nije bila čista.
Ma kako bilo, ljudske rase, kakvih nalazimo u istoriji, jesu složene; jedna od glavnih posledica je bila da se poremeti većina primitivnih karakteristika svakog tipa. Dobri i kao i loši kvaliteti se smanjuju u snazi sa svakim ponovnim mešanjem krvi; ali oni su također i razbacani i odvojeni jedni od drugih, i često su međusobno suprostavljeni. Bela rasa je u početku posedovala monopol nad lepotom, inteligencijom i snagom. Svojim sjedinjavanjem sa drugim vrstama stvoreni su hibridi koji su bili lepi bez snage, snažni bez inteligencije ili inteligentni, ali i slabi i ružni. Nadalje, kada se kvantitet bele krvi povećavao do neograničenih količina uzastopnih infuzija a ne samo sa jednim mešanjem, više nije posedovao prirodne prednosti i često je samo povećavao konfuziju koja je postojala u rasnim elementima. Njegova snaga je bila jedini kvalitet koji je preostao, pa je čak je i ona služila da naruši poredak. Očigledna anomalija se lako objašnjava. Svaki stepen savršene mešavine stvara novi tip od različitih elemenata, razvijajući posebne sposobnosti. Onog trenutka kada se dodaju novi elementi, ogromna teškoća harmonizovanja celine stvara stanje anarhije. Što se ovo više povećava sve se više najbolji i najbogatiji od novih priloga smanjuju u vrednosti i samim postojanjem daju snagu zlu koje se ne može stišati. Ako su mešavine krvi, od određene mere, dobit za masu čovečanstva, ako ga podižu i oplemenjuju, ovo je sve tek na račun samog čovečanstva koje je zapanjeno, poniženo i uvređeno u liku svojih najplamenitijih sinova. Čak i ako priznamo da je bolje pretvoriti gomilu poniženih bića u mediokritetske ljude nego da očuvamo rasu čija je krv pokvarena i osiromašena, tako što mora da trpi ovu nečasnu promenu, ipak ostaje nesrećna činjenica da promena ovde ne staje; jer kada je mediokritetski čovek jednom stvoren na račun većeg čoveka, oni se sjedinjuju sa drugim mediokritetima , i iz takvih spajanja koja se sve više i više degradiraju rađa se konfuzija koja se, kao ona Babelova, završava u potpunoj impotenciji i vodi društva ka ponoru ništavila odakle ih nikakva sila na svetu ne može spasti.
Takva je lekcija iz istorije. Pokazuje nam da sve civilizacije izviru iz bele rase, da niti jedna može postojati bez njene pomoći i da je društvo veliko i brilijantno samo onoliko koliko čuva krv plemenite grupe koja ga je stvorila, pod uslovom da ta grupa pripada naj ne-krhkijoj grani naše vrste.
Od mnoštva naroda koji žive ili su živeli na zemlji, samo deset se uzdiglo do pozicije kompletnog društva. Ostali su gravitirali oko njih, manje ili više nezavisno, poput planeta oko Sunca. Ako postoji i jedan elemenat života u ovih deset civilizacija a koji nije tu zahvaljujući podstreku bele rase, i svako seme smrti koje ne potiče od inferiornih rasa koje su se mešale sa njima, onda je cela teorija na kojoj se zasniva ova knjiga (Eseji o nejednakosti ljudskih rasa – Prim. Urd.) pogrešna. Sa druge strane, ako su činjenice upravo onakve kako ja kažem, onda imamo najslavniji dokaz plemenitosti naše sopstvene vrste. Samo istinski detalji mogu da udare pečat istine na moj sistem i samo oni mogu pokazati sa dovoljnom količinom tačnosti pune implikacije moje glavne teze, da se narodi degenerišu kao posledica različitih mešanja krvi kojima se podvrgavaju; njihova degeneracija odgovara tačno, sa kvantitetom i kvalitetom nove krvi, i da je najači mogući udar vitalnosti civilizacije zadat kada vladajući elementi u društvu i oni stvoreni rasnom promenom postanu toliko brojni, da počinju da se udaljavaju od homogenosti potrebne za njihov život, tako da postaje nemoguće za njih budu dovedeni u harmoniju i da tako steknu zajednički instinkt i interesovanja, zajedničku logiku postojanja, koja je jedino opravdanja bilo koje društvene veze. Ne postoji veća kletva od ovakvog stanja, jer ma koliko da je loše današnje stanje stvari, u budućnosti biće i gore!
Beleška: „Deset Civilizacija“ pomenutih u zadnjem delu su sledeće. One su potpuno razmatrane u narednim knjigama „Nejednakosti rasa“ od kojih ovaj tom formira prvu.
I. Indiska civilizacija, koja je dostigla najveću tačku oko Indiskog Okeana i na severu i istoku indiskog kontinenta, jugo-istočno od Bramputre. Potekla je od grane belog naroda, ARIJEVACA.
II. Egipćani, oko kojih su se okupili Etiopljani, Nubijci i nekoliko naroda na zapadu oaze Amon. Ovo društvo je stvorila Arijevska kolonija iz Indije, koja se nastanila u gornjem toku Nila.
III. Asirci, uz koje možemo klasifikovati Jevreje, Feničane, Lidice, Kartaginjane i Himrijate. Oni duguju svoje civilizovane kvalitete velikoj beloj invaziji koja može biti pripisana pod imenom potomaka Sema i Hama. Zoroasterski Iranci koji su vladali delom centralne Azije pod imenom Medejci, Persijanci i Baktrijanci bili su grana Arijevske familije.
IV. Grci, koji su došli iz iste arijevske porodice, modifikovani semitskim elementima.
V. Kineska civilizacija, izrasla je na isti način kao i ona u Egiptu. Arievska kolonija iz Indije donela je svetlost civilizacije u Kinu. Umesto mešanja sa crncima, kao na Nilu, kolonija je prerasla u malajsku i žutu rasu a bila je i pojačana sa severo-zapada velikim brojem belih elemenata, podjednako Arijevskim, ali ne više Hinduističkim.
VI. Stare civilizacije Italijanskog poluostrva, kolevka Rimske Civilizacije. Ona je stvorena mešavinom Kelta, Iberaca, Arijevaca i Semita.
VII. Germanske rase, koje su u petom veku transformisale Zapadni um. Oni su bili Arijevci.
VIII. – X. Tri civilizacije Amerike, Aleganiska, Meksička i Peruanska.
Od prvih sedam civilizacija, onih Starog Sveta, šest pripadaju, makar i nekim delom, Arijevskoj Rasi a sedma, Asirska, duguje svoju civilizaciju rasi Iranske Renesanse, koja je, istoriski posmatrano, njeno najveće dostignuće. Skoro čitav Evropski kontinent je danas nastanjen grupama čija je osnova bela, ali u kojima su ne-Arijevski elementi brojni. Ne postoji prava civilizacija, među evropskim narodima, u kojima Arijevska grana nije predominantna.
U gornjoj listi, niti jedna crna rasa nije pokrenula civilizacije. Samo kada se pomeša sa nekom drugom rasom dolazi do njenog začetka.
Slično, niti jedna spontana civilizacija se ne može naći među žutom rasom i kada se Areijevska krv iscrpe nastaje stagnacija.

Napisao: Comte Joseph Arthur de Gobineau
Preuzeto iz: Odeljka XVI;
„Eseji O Nejednakost Ljudskih Rasa“; 1854.
[1] „Ukus i miris kod Crnaca su toliko snažni koliko su isto ne diskriminišući. On jede sve a mirisi koji su nama odvratni, on ih smatra prijatnim.“ (Pruner)
[2] Po Martusu Evropljanin je superiorniji nad obojenim čovekom u pritisku nervne tečnosti. (Reise in Brazilien, vol. i, str. 259)